Možda je dovoljno da pogledate “Nacionalnu klasu” pa da vam sve bude jasno. Možda je dovoljno i da ponovo pogledate taj film, pa da vam ponovo sve bude jasno. Jer srpskoj kinematografiji nije.
Ne mogu se filmovi praviti bez scenarija i bez para. To jest bez dobrog scenarija i bez puno para. Naročito ne ovakvi filmovi.
Dok s jedne strane možemo i treba da pozdravimo ambicije srpskih filmskih radnika što pred svoje gledaoce žele da izlaze sa produkcijski ambicioznijim i zahtevnijim ostvarenjima, u želji da izađu na crtu ako ne holivudskim, a ono sličnim evropskim filmovima, nerealno je pokušavati da se to ostvari štapom i kanapom i šačicom sponzorskih para (čiji nam proizvodi i “brending” potom kopaju oči tokom cele projekcije).
A još je nerealnije to činiti sa ovako postavljenim, osrednjim i konvencionalnim pričama, koje smo na ovaj ili sličan način već ispratili u desetinama prosečnih filmova. Taman koliko je Srbija na svaki način minorna zemlja u odnosu na Jugoslaviju toliko je i ovaj film inferioran u odnosu na Markovićev.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
