Brka je prebacio krpu preko ramena, zapalio cigaretu i naslonio se leđima na štok vrata od kuhinje. Sto je spreman. Samo da krenu da pristižu. Svake četiri godine, mesec dana pred veliki dan sednu i razgovaraju i nikada nije uspeo da shvati koji od njih rezerviše sto, kada su pozvali, ko ih je upisao, ali u debeloj svesci za rezervacije piše samo jedna reč, čitko, starinskim rukopisom, onako kako se nekada pisalo kada hoćeš da impresioniraš – “meteori”. Prvi put je tu sedeo sam onaj lepotan, što kada začkilji, vez na suknji sam krene da se rasparava. Pa je sledeći put kada je samo za njega postavljeno rekao da donesu još jedan tanjir, da nekoga čeka. Tužan. Pa je ušao jedan sitni, hromi tip, sedeli su čitavu noć zajedno, jeli, pili i ćutali. Još su pet puta njih dvojica rezervisali sto za sebe, svaki put kao da nekoga novog čekaju, kao da se nekome nadaju, a taj neko ne dolazi. Pa je šesti put na vrata ušao visoki plavušan, svetle kože i oni su poskakali, kao da vide rođenog brata, pa ga je onaj hromi izgrlio i propeo se da ga uhvati za obraze, kao što uhvatiš druga iz vojske ne verujući da ste se konačno ponovo sreli. Ali nije seo sa njima, već za sto pored. Još će dva puta oni tako sami sedeti, dok na vrata ne uđe čovek isti Klerk Gebl. Zna Brka, dolazio je Klerk kod njega u kafanu, svaki put sa nekom drugom pod ruku, nije čovek mogao izmeriti koja je bolja. Onaj se hromi u početku nešto nadundurio, nije hteo ni ruku da mu pruži, ali su zoru dočekali zajedno, u flaši ruma. I taj je, što liči na Gebla, seo za sto pored. A ovaj je put neko u debelu svesku za zakazivanje dopisao da se postavi za trojicu. Dolazi neko nov, za njihov sto…