Tekst je originalno objavljen u 100. broju Mond diplomatika na srpskom jeziku.

Piše MAKSIM KARVEN

PREVOD: Aleksa Nikolić

***

U junu 2014. godine, objavljen je na internetu trejler za video-igru Assassin’s Creed Unity, smeštenu u Pariz iz vremena Revolucije. Usred haosa lakrdijaških scena pojavljuje se jedan pobesneli govornik. To je Maksimilijan Robespjer. Duboki pozadinski glas objašnjava: ovaj čovek je „težio kontroli zemlje. Pretendovao je na to da predstavlja narod protiv monarhije. Ali bio je daleko opasniji od bilo kog kralja.“ Scene klanja smenjuju se sa scenama streljanja, a scene pogubljenja sa davljenjima. Ukratko, „vladavina Robespjera“ nije ništa drugo do sumorni sled masakara koji je „krvlju napunio čitave ulice“.

Ovakav prikaz nije usamljeni slučaj. Ponekad u pitanju bude velikotiražni časopis koji Nepodmitljivog prikazuje kao „manijaka giljotine“, katkad bude i dokumentarac koji ga predstavlja kao „dželata pokrajine Vande“. Jedna zvezda među uvodničarima redovno izražava zabrinutost zbog povratka lika u kojem vidi oličenje „socijalnog nezadovoljstva“, pa čak i „preteče lepenizma“. Jedan televizijski filozof uporno osuđuje ovog jakobinca kao oličenje „nemoralne levice“ i pretka fašizma. Jedan popularni političar smatra da je potrebno da umiri svoju publiku: jednom kad bude izabran, neće se ponašati kao Robespjer, i tako dalje. Zapravo, nema ničeg novog u ovoj demonologiji za široke mase. Crna legenda je započela još za života ovog poslanika i samo se pojačala nakon njegovog pada 1794. godine. Deceniju za decenijom, Robespjeru će se zamerati sve i svašta. Malo je nebitni osrednji provincijski advokat, ali je i zli genije, strašniji od Nerona. Za jedne je nepopustljiv i po cenu zločina, za druge je licemer i prodana duša. Manijakalni zagovornik društvenog reda ili promoter anarhije? Nije važno kakvog Robespjera neko stvara: bitno je da bude odbojan. Moglo se smatrati da će dvadesetovekovni razvoj naučne istorije razvejati ove stereotipe koji se tiču Revolucije. No Fransoa Fire će ih, počevši od šezdesetih godina, podmladiti, dajući im čak i elegantniji oblik. Taj okajani komunista, koji je postao uticajni liberaški esejista, napao je ono što je nazivao „revolucionarnim katihizisom“ i ponudio novo čitanje: s jedne strane, revolucija iz 1789. je ona dobra, revolucija prosvetljenih elita, a s druge strane, revolucija iz 1793. je „iskliznuće“, nasilni prodor masa u politiku.