Ako sam od nečega celog života bežao, to su autobusi. Čak i pre nego što su mi se noge i nos izdužili na “190+”, sedišta su bila skučena i neudobna, ali pravi pakao nastajao bi tek kada bi se vozilo dalo u pokret.
Negde na prvom kilometru, mučnina bi se javila sa jednim “bonjour”, posle deset bih već bio zelen u licu, a potom bi samo od zanošenja busa u krivini zavisilo kada ću – ne da li ću – da isporučim sadržaj ručka u krilo saputnika.
Autobusi – govorimo sada o međugradskim, ali sve ovo isto važi i za čuvenu 55-icu, prvi autobus GSP-a koji ću naučiti da koristim – bili su zagušljiva i smrdljiva pojava, i samo bi me zle životne okolnosti mogle naterati da u jedan uđem.
Pamtim svako od tih dugih putovanja, garnirano “Tesnom kožom” ili prvim delom filma “Mi nismo anđeli” na malenom ekranu posred vozila, kao što pamtim i ostale traume iz detinjstva; i danas, kada mi neko priča o modernim autobusima sa frižiderima, toaletima i klimom, verujem im na reč, ali mene ta karakondžula, ta dušegupka, nadam se, skoro videti neće.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
