Lako je zamisliti sebe na kauču, brdo knjiga i sertifikata ispred kojih sedi neki čika ili gospođa sa cvikerima i tu je da pomogne sa gorućom životnom dramom. Lako je reći drugome “idi leči se” ili “kako ti još to terapeut nije pomogao?!”. Uvek je lakše pitati drugog za savet nego čeprkati po svojim dubinama. Najpre, to oslobađa odgovornosti. Bilo bi sjajno kada bi terapeut imao čarobnu lampu ili senzor za uzrok patnje. Ne ide tako. Psihoterapeut nije guru, a psihoterapija, uslovno rečeno, leči odnosom, a svaki odnos se mora izgraditi i, razume se, predstavlja proces.
Psihoterapija je, kako piše Američka psihološka asocijacija (APA), kolaborativni tretman zasnovan na odnosu između pojedinca i psihologa. Sa korenom u dijalogu, ona pruža podržavajuće okruženje koje osobi omogućava da otvoreno razgovara sa nekim ko je neutralan i neosuđujući.
Danas je u velikoj meri ljudima jasna razlika između psihologa, psihoterapeuta i psihijatra. Za ovog poslednjeg je najlakše – “tamo ima lekića”, ali prva dva nekada prave dilemu. Psihoterapeuti su ljudi koji imaju znanja iz psihologije, ali su dodatno školovani u određenim psihoterapijskim pravcima (ima različitih pravaca, o tome drugi put).
„Psihoterapeuti su obučeni u jednom ili više pravaca i osposobljeni su da vode praktično rad sa ljudima, kako bi osobu sa kojom rade doveli do neke promene. U svom radu koriste i znanja o mozgu, fiziologiji, psihičkom svetu, našim svesnim i nesvesnim delovima i dr., kako bi pomogli osobi da se oslobodi nekih stvari koje je skupila, izgradila i formirala kroz razvoj i život, i da osoba sama spozna sebe, svoje potrebe, neke možda potisnute delove i sl., kako bi onda mogla da ima uvide u to ko je ona zapravo i da s tog mesta donosi odluke, živi i funkcioniše”, objašnjava psihoterapeutkinja Helena Bakić.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
