Započeću revoluciju iz svog kreveta. Tiho, pokriven čaršavom, odeljen od sveta koji me ne razume, sam. Srušiću zidove, odvrnuću muziku do daske, nateraću komšije da vrište i telefoniraju policiji, zapaliću kraljičinu fotografiju…

Ja sam Džoni Roten na steroidima. Ja sam glupavi Francuz koji vozi pogrešnom stranom ulice. Ja sam Džejmi Oliver koji kuva vojnički pasulj. Ja sam Če Gevara iz paba u večitoj potrazi za besplatnom cirkom. I kada su braća Galager ušla tog prepodneva u Sonijevu rupu, osećao sam se baš tako… Jebeno beskorisno. Jebeno prazno. Jebeno uobičajeno.

Popio sam poslednji gutljaj njukasl braun ejla iz svoje pinte, obrisao usne i pogledao prvo u oči Harvija, koji je dremao nadnet nad svojim ginisom.

„Šta je?“

„Ona dva lika, što se rukuju sa Sonijem…“

„Aha?“

„Zar oni nisu…“

„Lijam i Noel Galager? Jesu.“

„Šta koj’ kurac traže ovde? Zar bogatuni poput njih u ovo doba godine ne letuju na Bahamima? Ispijaju svoje pinakolade i… šta ja znam… trpaju crnkinje?“

„Ne dok traje fudbalska sezona, druže…“

„A što?“

Pogledao me je kao da sam rekao nešto jebeno pogrešno. U stvari, pogledao me je kao debila. To mi je baš išlo na živce.