Šta je tradicionalna porodica?

Dr Aleksandar Misojčić novi je saradnik Velikih priča

***

Čovek koji je sedeo prekoputa mene grcao je u melanholičnoj samokritici. U dahu, raširenih ruku, kao da se predaje, dva puta je izgovorio: “Kakav sam to ja čovek?” Zaista je očekivao odgovor. Dugo ga poznajem, posao mi je da ga razumem i znam da je njegov krst svakodnevno, suvišno i celoživotno preispitivanje sopstvene i tuđe ispravnosti. Strogi unutrašnji moralni sudija mu neprestano sudi. Odabrao sam jednostavan i direktan odgovor: “Dobar.” Volim da na depresijom zamagljena pitanja odgovaram jasno.

Skoro pa mu se zamerih odgovorom. On živnu i ubrza svoj, inače lenj, govor: “Ne razumem. Zašto svi to stalno ponavljate? Niste prvi… Šta uostalom znači ’biti dobar’? Ako bilo šta drugo za mene ne možete da kažete sem da sam dobar, nemojte ni to.” Klatno samokritike sad se zaustavi na mojoj strani stola. Oćutah i dozvolih tišini da nas povede na neku drugu stranu razgovora…

Do kraja dana sa raznima, o raznome sam razgovarao, ali sam jedino poruku ovog sagovornika kući poneo. Terapeut mnogo života za dan čuje, a najčešće samo jedan segment, jednu metaforu, zrno stida ili zadovoljstva mu ostane da ga u mislima ponese na putu povratka u sopstveni život. Više nikad lakonski nisam izgovorio da je nešto ili neko dobar ili loš, a da me doživljaj površnosti nije opomenuo. To “dobar” valja personalizovati, produbiti, očovečiti, a ako treba, zarad autentičnosti, malo i zaprljati. Tako mi ovaj čovek zauvek pokloni uverenje. Od drugih se večito uči. Bogatstvo razgovora. Moć reči.

Moj deda je za većinu bio taj “dobar čovek”. Ubeđen sam da bi oni koji ga poznaju upravo to rekli i oko tog prideva bi se gradio opis njegove ličnosti. Bio je visok, suve građe, tih. Večiti mlađi brat. Češće si mogao od njega čuti tihu nerazgovetnu melodiju nepoznate pesme nego što bi on za porodičnim astalom “uzimao banku”. Istina, prilikom porodičnih okupljanja uvek je sedeo na čelu stola, ali to uistinu nije bila metafora njegovog porodičnog uticaja.

Jedina osoba koja je dedu uporno dosledno i drugačije opisivala bila je moja baba. Da dedu nisam poznavao, da sam samo nju slušao, drugačije bih ga zamišljao. Ne znam da li sam baš od nje čuo ili su mi priče drugih dopunjavale sećanje, tek verovao sam da tačno znam kako je krišom pomerala zavesu na verandi da bi ga bolje videla. U danu kada je “po nju došao”, da je “vodi”. “A on” (uvek je započinjala razgovor o dedi nazivajući ga punim imenom i uz nerazdvojiv prefiks “moj”) “došao po mene”. “Stao sa mojima (na braću misli, stariju) nasred dvorišta i raskoračio se. Rumen u licu, prav kao strela. Isprsio se. Pa sve glasno razgovara.”