Despot Stefan Lazarević (1377-1427), jedna od najznačajnijih ličnosti naše istorije, ni do dana današnjeg nije dobio mesto kakvo zaslužuje u kolektivnom sećanju naroda i to je, usudiću se da kažem, istovremeno i jedna od najvećih nepravdi naše istorije. Možda je od nje veća samo ona gde je vitez, ratnik i velmožni gospodin Vuk Branković proglašen izdajnikom.
Nepravedno gurnut u stranu zarad idealizovanja njegovog oca Lazara, Stefan je ostao u senci kosovske legende i takozvanog “zaveta” gde je njegov značaj kao vladara i narodnog patrona često bagatelisan i prećutkivan. Mnogi naši istoričari su se trudili da ovu nepravdu isprave, ali moć narodne legende je potiskivala činjenice i nažalost, potiskuje ih još uvek.
Logika je tu jasna, jak i sposoban vladar koji je u svim aspektima nadvisio svog oca, nije bio dovoljno dobar za guslare, popove i ostale onovremene (pa i savremene) propagandiste koji su od Lazara Hrebeljanovića hteli i uspeli da naprave mitskog mučenika i u tom procesu mu dodelili osobine koje nije imao i pripisali mu zasluge i podvige koji nisu bili njegovo delo. Tako je Lazar otišao u legendu, a Stefan u (privremeni) zaborav.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
