Postoji ona otrcana fraza o sedam miliona srpskih selektora. Otrcana jer liči na živu istinu. Negde od Horgoša do Dragaša, uvek će biti zamerki na to kako čovek koji se bavi selekcijom radi svoj posao. Na studentskim demonstracijama 1997. protivnici aktuelnog režima su u jednoj paroli koja je glasila „Slobo, Santrače!“ uspeli da objedine svoje nezadovoljstvo stanjem kako u skupštini, tako i na klupi tadašnje SR Jugoslavije.
U tu parolu sve staje. I kako je Ilija Petković, kao dirigent verovatno najuspešnijeg kvalifikacionog ciklusa u modernoj istoriji ove zemlje, bio redovno „čašćen“ kojekakvim epitetima jer „nije igrao dovoljno napadački“; i ko god se utrefio na mestu selektora rukometne reprezentacije dobijao je svoju porciju fekalija; odbojkaši, nakon Zorana Gajića, mahom dobijaju isti ili sličan tretman.
Čini se da je jedini „imunitet“ dodeljen Dejanu Saviću, koji je za svog vakta na kormilu vaterpolo reprezentacije imao stvarno premalo proklizavanja za ikakav negativan osvrt. Imunitet je, istina, imao i Zoran Terzić, ali dovoljna mera politike za ovu priču staje na onim studentskim demonstracijama.
Čak i košarka, da, košarka, i košarkaški selektori, i pored svih pobeda i medalja, prolazili su kroz isti proces.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se