Šta ako nismo samo “zaboravni”?

Koliko često se zapitate da li je vaša zaboravnost posledica premora i prezatrpanosti viškom informacija, ili je to simptom demencije? Koliko je onih koji su nakon COVID-a, baš ovu infekciju povezali sa trenutkom kada počinju da primećuju znake zaboravnosti? Čini se da je strah od fizičke bolesti kod većine uvek bio u senci straha od bolesti vezanih za gubitak intelektualnih i duševnih sposobnosti, jer upravo one oslikavaju našu osobenost. Iz tih razloga, milioni porodica suočavaju se sa naizgled nemogućim pitanjem: kada demencija ili duševna bolest promeni člana porodice, koliko se možemo prilagoditi novoj ličnosti i željama bližnjeg a da time ne ugrozimo sopstveni emotivni, socijalni i ekonomski opstanak?

Baš zato što nas intelekt i emocije definišu, demencija se često meša sa psihijatrijskim poremećajima, a ona to nije. Čitav spektar bolesti različitih uzroka i manifestacija može se svrstati pod pojam demencije. On podrazumeva narušavanje, odnosno promenu intelektualnih sposobnosti i ponašanja određene osobe, koje su tu osobu do tada karakterisale. Ove izmene istovremeno dovode do disfunkcionalnosti u životnim aktivnostima različitog stepena. Međutim, za razliku od duševnih oboljenja, kod dementne osobe svest je potpuno očuvana.

Na svake tri sekunde negde u svetu javlja se novi slučaj demencije. Premda je broj osoba koje od demencije pate već danas preveliki, sa preko 55 miliona obolelih ljudi, daleko više zabrinjava trend rasta ovih vrednosti. Do 2050. godine, očekuje se da će broj dementnih dosegnuti čak 139 miliona, skoro trostruko više nego danas. Najveći rast biće zabeležen u zemljama niskog i srednjeg ekonomskog razvoja. Trenutno se 60% slučajeva demencije registruje u ovim zemljama, a rast će ići preko 70%. Osnovni razlog leži u starenju humane populacije, te sve većem broju onih starijih od 60 godina. Sa druge strane, zemlje sa niskim ili srednjim primanjima imaju učestalije prisutne faktore rizika, ali toga ćemo se dotaći kasnije.