Otkako se u Milanu spotakao u tramvaju, izdavač svetskog glasa i čuveni književni prevodilac Aleksandar Stefanović živeo je na imaju “Bele pčele”, u podnožju Avale.
Erudita i poliglota, nastavio je da se bavi svojim zanatom, koji mu je pomagao da njegov nemirni duh bude i dalje prisutan.
Bilo bi lepo da ga je Srbija bolje upoznala.
Dok su se drugi, manje dragoceni i važni, izdavali za ono što nisu, on je tako šarmantno dokazivao da puka otmenost nije sve.
Na ručku u “Proleću” naručivao je svadbarski kupus i vodio žovijalne razgovore.
– Kako ste?
– Mnogo bolje. Jedino više fudbal neću moći da igram.
– Pretpostavljam da vam tango ne predstavlja problem.
– Plešete li?
Sasvim očekivano, na jevrejski način, na pitanje je odgovarao pitanjem.
I nastavio da se igra rečima i literarnim delima, što mu je čitavog života bio posao.
U devedeset osmoj, imao je stav, držanje i đavolski, mada pomalo setni pogled mladića, koji je i dalje strasno voleo život.
Jedino ga je brinulo šta još može dobiti od njega.
A vodio ga je maestralno i iz sve snage, kakvi su mu bili i neukrotivi preci.
U Beogradu je živeo onda kada je trebalo. I kada je Jugoslavija bila u modi. Izlazio je u “Mažestik” sa Liz Tejlor i Majklom Todom, na stepenicama se mimoilazio sa ozloglašenim Ratkom Draževićem, čiju je lepoticu, glumicu Olgu Spiridonović nasledio.
Najbolji prijatelj u to vreme bio mu je američki novinar Džon Filips, koji je poznavao Ruzvelta, Staljina i Čerčila, a ovde je dobro prolazio, jer je lepo pisao o Titu. S njim je često u svojstvu ljubavnice dolazila i gospođa Orvel, udovica velikog pisca, čije knjige Srbi i dalje najradije citiraju.
Engleski je “peglao” sa Ksenijom Atanasijević, a na prve žurke odlazio sa Tesom Trevizan, dok su je još znali samo po nadimku baronesa.
Jedino nije znao šta bi radio s prvim beogradskim razbojnikom, Noletom Nosingerom, koji je na Savi uspostavljao red maksimom: “Smrt odelu, sloboda telu”.
Pre neki dan je potpuno neočekivano i nenajavljeno, u fotelji, s knjigom u krilu, otputovao u neki drugi svet.
Da je život roman, Aleksandar Stefanović ne bi morao da ga izmišlja.
– Već danima se osećam kao u filmu „Zatvorenik dvorca Zende”. Taj film sa Daglasom Ferbaksom, koji se smatra jednim od najboljih ostvarenja pustolovnog žanra u klasičnom Holivudu, prvi put sam gledao, kao gimnazijalac, početkom Drugog svetskog rata u bioskopu „Beograd”, gde je sada Pozorište na Terazijama
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se