Nedavno (ima tome par meseci) odlučio sam da ponovo pogledam sve filmove Woodyja Allena. Kada kažem “sve”, mislim sva 53, uključujući i televizijska ostvarenja “Men Of Crisis: The Harvey Wallinger Story” i “Don’t Drink the Water”, negledljivi debi “What’s Up, Tiger Lily?”, kao i TV seriju “Crisis In Six Scenes” koju je uradio za Amazon Prime kao deo lukrativnog paketa sa tim strimerom (što je sve propalo ključanjem istraživačkog novinarstva njegovog sinka/posinka Ronana Farrowa).
Moj utisak da smo svi (mi, “normalni”) odrasli na filmovima Woodyja Allena, kao i da smo ih verovatno odgledali sve “kada je trebalo”, već na mom primeru gorko je kiksnuo. Ispostavilo se da možda i čitavih deset filmova gledam prvi put. No, daleko mi je teže palo što neki stari favoriti, za koje sam imao utisak da su “najbolji filmovi koje sam gledao u životu”, više ni pod razno ne mogu da ponesu tu titulu. Lepa stvar je da sam za neka ostvarenja koja sam inicijalno dočekao mlako sada imao samo komplimente.
Ali moj utisak o Woodyju Allenu kao suverenom vladaru mog filmskog ukusa i kulturnom totemu koji se ne dovodi u pitanje (svakako ne iz pogrešnih, nefilmskih razloga), zapravo, nije ozbiljnije poljuljan ovom revizijom.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
