Prvi put kada sam čuo za ovaj film, pogrešno sam razumeo da su ga zajednički uradili Nathan Fielder i Joshua Oppenheimer. Ovaj prvi je David Lynch modernog doba, a ovaj drugi je lako moguće autor najboljeg filma novog milenijuma. KAKVA ĆE TO BITI GOZBA! – uskliknuo sam u sebi kao što bi svaki tinejdžer koji obožava filmove.
I kada su hvalospevne recenzije krenule da pristižu, moje pogrešno skretanje samo je još više delovalo kao da je na pravom putu.
A onda sam lepo pročitao da nije Joshua, nego Lance, i nije Oppenheimer, nego Oppenheim.
Lance Oppenheim je ove godine režirao svoj prvi igrani film („Primetime“) i to je jedan od besmislenijih filmova koje ćete ovih dana moći da pogledate. Srećom u opusu mu stoje još neki dokumentarci („Spermworld“ i „Some Kind of Heaven“) koji daju nadu. Sve to pod uslovom da vam nije dovoljno što je samo Fielder tu.
Gledajući prvu polovinu „You Can See Everything“, pa čak i drugu, zapravo, mogao bih da bez većih problema ponovo poverujem da su ga uradili Fielder i Oppenheimer. Iščašeni tretman realnosti, a naročito rekreacija iste i kod jednog i kod drugog su u prethodnim ostvarenjima doneli vanserijske rezultate. I to je, što se mene tiče, ultimativni kompliment ovome filmu – to što me je u velikoj meri održao u prvobitnoj zabludi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
