U ćošku nevelike sobe mog detinjstva i dobrog dela mladosti stajala je „mojca“, u to vreme popularna fotelja na razvlačenje. Možda su te fotelje zaista pravili u nekoj slovenačkoj fabrici ili mi je samo zbog imena zvučala slovenački, a pravila se, recimo, u Paraćinu, kao „žvazbuka“. Ko zna? Tek, na „mojci“ sam proveo godine. Uglavnom sedeći, ređe ležeći. Za jedno odrastanje „potrošio“ sam ih dve. Pre kupovine treće sam se oženio. Možda i zbog toga.
Prvu „mojcu“ nisam birao, ali sam zato pitan za dezen druge. Sećam se da mi je bilo sasvim svejedno, ali je majka smatrala izuzetno važnim da se uključim. Bio sam i ostao čovek istinski neuključen u izbor kućnog nameštaja. U kući mi je svašta nešto važnije. Prva „mojca“ imala je svetliji, a druga tamniji dezen. Majka je kasnije komšinicama pričala jednu, meni do današnjih dana neobjašnjivu stvar, da se ta tamnija više prlja. Tvrdila je da se na tamnijem sve više vidi. Sasvim moguće. Ipak, izbor boje mebl štofa ima neku svoju logiku i pravila.
„Mojcu“ spominjem jer je na zidu uz nju stajao najdragoceniji predmet u mojoj sobi. Drugi telefon u stanu. Ne onaj javni u hodniku, već samo moj, čuvena „banana“. Moja „banana“ nije bila obična, već providna. Tako sam to tada zvao, još nisam poznavao reč skeleton. Moglo se videti sve što je unutra.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
