Naravno da ću da vas nerviram. I naravno da ću da se nerviram.
Pre neki dan sam po prvi put odgledao televizijsku verziju spektakla Bernarda Bertoluccija, „The Last Emperor“, koja traje nekih sat vremena duže od bioskopske. Sećate li se tog filma? O poslednjem kineskom imperatoru koji ceo svoj život provodi seleći se iz jednog u drugi zatvor, dok konačno, u onom stvarnom, komunističkom, ne stekne slobodu.
Film se bavi imperatorom, njegovim luksuznim, bahatim i utamničenim životom na dvoru, sa stotinama sluga spremnih da mu ispune svaku želju, ali ispod toga pratimo priču o tranziciji jedne zemlje iz ralja kolonijalizma u japansku okupaciju i potom u radnički logor komunističke Kine, u kome i danas, „slobodnotržišno“, egzistira.
Sudbina jednog naroda nije mnogo drugačija od njegovog bogomdanog lidera, najmoćnijeg čoveka u zemlji. On, kako nam film prikazuje, samo prividno uživa u nekakvoj slobodi i moći, baš kao i njegovi podanici, kontinuirano nadvladani nekakvom silom koja im diktira život.
To je tragedija jednog čoveka i jednog naroda ispričana na najvišem filmskom nivou.
Bertolucci nije žalio tuđih para. Hiljade statista, hiljade kostima, snimano na lokaciji „Zabranjenog grada“, maestralna scenografija itd., s jedne strane, a sa druge – Bertoluccijeve mračne teme kojima se pasionirano bavio u svom opusu: čovek u raljama političke moći, impotentan, ali okružen seksom, poniženja, sadizam, „dobre namere“, glamur zla…
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
