Naravno da su nam porodilišta bitnija od novog stadiona. Naravno da su Peta ili Jovina gimnazija bitnije od evroligaških licenci za Partizan i Zvezdu. Naravno da je pre 25. oktobra bilo bitnije povesti ‘plus 1’ i otvoriti oči komšiji, dedi ili prijatelju nego da li će se Novak Đoković oglasiti na društvenim mrežama.
Naravno da u ovoj razrušenoj zemlji ima mnogo bitnijih stvari od sporta čemu svedočimo iz sat iu sat dok iskaču kosturi iz ormara bivše vlasti.
Ali sport za zemlju Srbiju i njen narod ima ogroman značaj. Makar u tom rezultatskom smislu. Iako nismo nacija koja džogira u sedam ujutru ili voli da vikend popodne provede na stadionu ili u dvorani, sport je ljudima u Srbiji često bio utočište od svakodnevice. Kroz sportske pobede su se lečili svi nacionalni porazi. U najtežim vremenima, sportski uspesi su bili melem na rane. Najbolji teniser svih vremena, najbolji košarkaš sveta, najbolja odbojkašica na svetu, najbolji vaterpolista na planeti…
Malo li je?
Zanimljivo, sve četvoro pomenutih nemaju ama baš nikakve veze sa nekim sistemskim radom u srpskom sportu. Ni Novak Đoković, ni Nikola Jokić, ni Tijana Bošković, ni Dušan Mandić. Oni su pre svega plod upornosti i vere njihovih porodica, prirodnog talenta i pobedničkog karaktera. Međutim, svi oni su na vrhuncu karijera ili su ga prošli. U martu će i Tijana zakoračiti u četvrtu deceniju. Naslednika takvog kalibra nema ni na vidiku i ostaje nam samo nada da će improvizacija odnekud izroniti i opet poroditi neke generacijske talente.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
