Teško je i nezahvalno umetničko stvaralaštvo neke ličnosti smeštati u određene stilove ili pravce jer takvi postupci impliciraju izvesnu hermetičnost i formalno-estetsku ograničenost dela. Još je problematičnije stvaralaštvo nekog autora povezivati sa određenim filozofskim diskursima jer kreativnost (ako je autentična) izmiče diskurzivnom tumačenju. Teškoće jednoga i drugoga utoliko su veće ako se tiču netipičnih kreativnih individualista kakav je Vudi Alen – filmski režiser, scenarista, glumac, književnik, stendap komičar, muzičar.
Da na početku razmrsimo dilemu oko njegove promene imena, odnosno umetničkog pseudonima. U autobiografskoj knjizi on kaže da su mnogi mislili da je to zbog klarinetiste Vudija Hermana, za koga kaže da ga je obožavao, ali da mu ta veza nikad nije pala na pamet. „Hteo sam da zadržim deo svog pravog imena (Allan Steward Konigsberg), pa mi je tako Alen postalo prezime… Konačno, moj poremećaj pažnje se umešao i odlučio sam se za Vudi, ime koje je došlo niotkuda. Bilo je kratko, slagalo se s Alen i imalo je blago komičan prizvuk za razliku od, recimo, Zoltan ili Ludvičio.“
Iako bi se umetnik njegovog kova zasigurno protivio smeštanju u raznorazne rafove ili fioke, ima razloga (a i smisla) tretirati ga kao jednog filmskog egzistencijalistu. U tom kontekstu, učiniću osvrt na nekoliko Alenovih filmova koji su paradigmatični u smislu da reflektuju situacije u kojima su egzistencijalna ljudska pitanja u režijskom postupku doživela uspešnu umetničku transpoziciju. Pre nego što filmove Vudija Alena stavimo pod kulturološku lupu, metodološki je uputno u kratkim crtama rasvetliti pojam filozofskog egzistencijalizma.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
