U logoru nijednom nisam zaplakao…

Za 76 godina bio je logoraš u Aušvicu, prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, jedan od osnivača Beogradskog kruga, direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta, scenarista filmova „Valter brani Sarajevo“, „Partizanska eskadrila“, „Most“, novinar, humorista, kustos Muzeja pozorišne umetnosti, pisac čije su drame izvođene na desetak jezika na raznim svetskim pozornicama, otac dve kćerke iz tri braka…

Ali njegov roman “Semper idem”, posthumno objavljen, tek u 21. stoleću postaće čitan, popularan i iznad svega voljen, jednako kod kritike i kod publike. Ovo potonje se dokazuje tiražima. Ovo prvo, između ostalog, i sedmim mesto na listi “100 najboljih romana” Velikih priča. (Da li se slažete sa njima?)

Tekst o Leboviću, mnogo pre svih priznanja i rasprodatih tiraža, za Nedeljnik je napisao sjajni novinar Aleksandar Đuričić. Ovo su delovi tog zapisa.

***

„Imam sedamdeset godina, posle logora se nisam ubio i nisam poludeo, niti sam se propio. Više puta sam se zaljubio i skoro svaki put se oženio. Klonio sam se ljudi kad su me spopadali košmari i pokušavao sam da pišem. Od pisanja sam živeo, pa sam pisao svašta. Ja sam svoje odradio“, rezimirao je Đorđe Lebović, negde pred kraj, svestan da treba da se oprosti od burnog života.

Jevrejska porodica Lebović, sa očeve strane, i Zajdner sa majčine, pripadala je neolozima, nisu bili pobožni. Poštovali su jevrejske praznike, ali kao i većina stanovništva tog doba, jeli su trefl – nečistu hranu po jevrejskim kanonima. Išao je u mešovitu školu, igrao se sa nejevrejskom decom. U tom malom mestu gde je priroda po meri čoveka, razni jezici i religije nisu sprečavali ljude da lepo žive.

Za praznike je išao sa familijom u sinagogu, sa bakom Švabicom išao je u evangelističku crkvu, sa drugaricom i njenom bakom u pravoslavnu, sa sestrom svoje maćehe u katoličku. Voleo je sve te različite crkvene obrede, ali zavisnost prema Bogu nije stekao. Život mu je bio idiličan sve do dolaska fašista na vlast u Nemačkoj, 1933. godine.

Tada je Jevreje na severu Bačke zapljusnuo prvi talas antisemitizma. Doživljavali su neprijatnosti od Nemaca, Mađara, a donekle i od Hrvata. Bio je osnovac i ništa nije znao o nacionalističkim strastima dok ga jednog dana grupa „malih Švaba“, nešto starijih od njega, nije uvukla u napušteni vinski podrum u centru grada, mesto koje su Somborci zvali „Pakao“. Vezali su ga za stub, tukli i pretili da će mu odseći nos samo zato što je Jevrejin i da se to izdaleka vidi. Brkati Srbin iz susedstva čuo je galamu, utrčao u podrum i spasao ga. To je bio prvi njegov susret sa probuđenim nacionalizmom, a kasnije ga je izistinski upoznao u Nemačkoj, u jednom stvarnom paklu, nacističkom.