“Srećni ljudi ne pišu pesme”, kaže u jednom od najuspešnijih filmova sa ovih naših prostora Milan Marić u filmu Dragana Bjelogrlića “Toma”, u naslovnoj ulozi, ulozi pevača, kompozitora i tekstopisca Tome Zdravkovića.
Nastavi onda Bjelogrlićev Toma, “Da bi pesmu napisao, mora dobro da se zaprljaš”. Tu u te dve njegove rečenice koje (filmski) Toma upućuje (filmskoj) Silvani Armenulić staje čini se čitavo to ostvarenje, razvijano na uverenju da je Toma Zdravković sve te pesme koje glasno pevamo u kafani (i ne samo u kafani) napisao jer je bio tužan, nesrećan i život nije uvek bio najbolji prema njemu.
Sve ide u tom ostvarenju iz patnje, “tuge kao takve”, da se poslužim sintagmom najvećeg od najvećih, Gorana Markovića.
Jer, da, vidimo mi tu zbog čega se pati. Vidimo zbog čega se tuguje.
Vidimo kako to utiče na (filmskog) Tomu, kako utiče na njegovu karijeru. Vidimo, međutim, kako utiče i na njegovo zdravlje, psihu i sam život.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
