To obično počne ovako.
Daleko zanimljiviji deo dana vam je onaj prepodnevni. Dok sa drugarima iz kraja salećete glumce po centru grada. Pa vam Riska iz Srećnih ljudi – inače jedna par excellence dama – kaže da autogram može, ali fotografija baš i ne može. Zbog nekih njenih loših iskustava.
A onda vas roditelji uveče povedu na projekcije. Vas troje, a dve ulaznice. I jedna improvizovana stoličica od stiropora iz kućne radinosti, koju će postaviti tačno između njihova dva sedišta, da, onako minijaturni, bolje vidite. No, svakako ćete završiti spavajući u njihovom krilu uz subjektivni osećaj da Kusturičin Underground traje već osam sati.
Ali ostaće negde u podsvesti da ste tada prvi put spoznali paradigmu današnje Srbije. Oni nesrećnici u podrumu što misle da rat još uvek traje, to su vam one stotine hiljada ispranih mozgova, kojima su Pink i Informer jedini prozor u svet.
I ono kad su roditelji zauzeti, pa odete sa bakom i dekom na Bulevar revolucije. I posle filma vas presretne reporter RTS-a, a baka, čija su plemenitost i formalno obrazovanje obrnuto srazmerni, na pitanje kako su joj se svideli filmovi, na čistom niškom akcentu kaže u kameru: „Lepi su, ali, znate, svaki si ima svoj račun.“ Pa to, naravno, ne uđe u sutrašnju Hroniku festivala, ali (p)ostane anegdota koja će se decenijama prepričavati na svakom porodičnom ručku.
Ali vam deka ipak ispriča kako je to bilo nekada. Kada je karavan glumaca svečano dočekivan ispred hotela „Ambasador“. Kad su tu dolazili Elizabet Tejlor i Ričard Barton. Ali, čak ni oni „nisu bili ni do kolena“ Mileni i Gagi. I kad je Smoki bio autentični domaćin u kafanama Niške Banje. I kad je Bata imao i do pet filmova po festivalu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
