Zašto sreća nije ono što ti treba

Na radionici koju sam vodila sa ljudima koji rade za jedan svetski poznat brend malih i velikih kućnih aparata povela se zanimljiva diskusija. Tema od koje smo krenuli povezana je sa marketingom i tiče se toga na koji način ljudima stvarno približiti ono što taj, ili zapravo bilo koji, brend prodaje. Obožavam kad diskusija krene iz ove tačke, jer se obično nastavi u nekom vrlo zanimljivom pravcu.

Tako je bilo i ovoga puta. Slikovito sam argumentovala kako je jedna od mnogobrojnih besmislica današnjeg marketinga ta što je uveren da ljudima prodaje sreću, u fazonu: uzmi kredit, pa ćeš biti srećan; uzmi dodatni gigabajt interneta mesečno, pa ćeš biti srećan; kupi ovaj kozmetički proizvod i eto tebi sreće; ma kupi prokleto sredstvo za otčepljivanje odvoda i bićeš srećan i cela porodica će ti se sa svojim savršeno belim zubima veselo smešiti. Prisutni na radionici su se brzo sa time složili, jer im je delovalo potpuno logično da niko ne postane odistinski i trajno srećan tako što kupi, recimo, mašinu za veš. Da, možeš biti kratkoročno srećna zato što ti se odeća dok se pere više neće cepati ili bojiti u sivo, ali da je to način da se postigne nekakva životna ekstaza – pa baš i nije.

Iz ogovaranja savremenog marketinga koji ljude posmatra kao debile kojima je dovoljno da čuju superlative i loženice (ovu reč sam izmislila, a odmah će biti jasno šta je kad vidiš primere: fenomenalno! neponovljivo! avantura za pamćenje!), uz obavezno obećanje boljeg sutra samo ako evo kupiš neki od proizvoda iz našeg fantastičnog asortimana, prenulo me je pitanje jednog učesnika radionice: „Dobro, jasno je da sreća ne može biti taj ultimativni cilj, ali šta onda jeste?” Pitanje me je malo zdrmalo jer ga nisam očekivala. Posle par sekundi, intuitivno sam odgovorila da taj ideal, sveti gral, nije sreća, već mir. Tačnije, mir sa samim sobom. Ako i pričamo o kućnim aparatima, mir koji mi donosi mašina za veš o kojoj uopšte ne moram da razmišljam, već mogu da se bavim drugim stvarima.