Kad sam počela da trčim, mogla sam da čujem komentare tipa: „Nije ti to dobro za kolena.“ Danas, kad trčim redovno, a dok se penjem stepenicama, čujem svoja kolena. Prave tihi zvuk koji zvuči poput neke organske hidraulike. Nakon što istrčim 15+ km, tog dana ih osetim, ponekad i sutradan. Nema bola, nema nikakvih problema, samo me podsete na svoje postojanje. Fer.
Da li to znači da je osoba koja mi je rekla da trčanje nije dobro za kolena u pravu? I jeste i nije. Jeste u pravu, zato što je kod trčanja stvarno bitno da paziš na kolena, jer su šanse da se ona oštete veće nego kad ne trčiš. Nije u pravu, zato što trčanje uopšte ne mora da bude problem za kolena, ako paziš šta radiš i daješ nogama odmor i sve ostalo što im je potrebno.
Kako sad to, da neko može istovremeno da bude u pravu i da ne bude? Pa lepo; tačnije, u životu je uglavnom tako. Kad nešto može biti, ali ne mora da znači da hoće. Skloni smo da se zakačimo za jednu mogućnost kako bismo sebi, makar prividno, olakšali postojanje (ili makar nekome drugom solili pamet). I onda iz te potrebe, da imamo kakav-takav osećaj kontrole nad životom, idu – zna se – zajebi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
