Kada bi me pitali kako bih opisao svetsko prvenstvo u fudbalu u jednoj rečenici, rekao bih – emocija. Nekako, izlivi emocija su najpamtljiviji detalji Mundijala za mene. Iz razloga koji su možda čudni, a možda i nisu, više pamtim proslave nego golove. Pamtiću do kraja života kako je Rože Mila ’90. plesao onaj smešni ples uz korner zastavicu, gol koji je tom činu prethodio sam odavno zaboravio.
Pamtiću kako Rašidi Jekini urla u mrežu ’94. Pamtiću “ljuljanje bebe” Bebeta, Romarija i Mazinja. Pamtiću, bogami, i kako je Lane Jovanović preskočio reklame pa pao u onaj jendek kada je pogodio protiv Nemačke.
Pamtim i druge stvari koje nisu nužno vezane za golove. Glasove komentatora. Lica navijača. Pesme, gospode, ko može zaboraviti pesme? Pamtim kako je zaplakao Pol Gaskojn kada mu je sudija u polufinalu protiv Nemačke na stadionu “Dele Alpi“ u Torinu pokazao žuti karton. Pamtim, dakle, i suze.
I pamtiću zato i suze Dika Advokata, minut pre nego što je maleni Kurasao debitovao na najvećoj svetskoj sceni. Malo zbog simpatične karipske nacije, a malo više zbog čoveka koji je ceo život bio osporavan, razvlačen i maltretiran od strane navijača i medija.
Dick Advocaat 🇳🇱, sélectionneur de Curaçao 🇨🇼, EN LARMES avant le début du match. 🥺
Voilà ce que signifie la Coupe du monde. 🌎 pic.twitter.com/1YMxxop6uX
— Actu Foot (@ActuFoot_) June 14, 2026
I koji je, eto, u svom poslednjem poslu dočekao da postane komadić istorije na pravi način.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
