Ipak je lakše biti Emili u Parizu nego Emili u Linkin Parku. „Emili u Parizu“ je mlada Emili Kuper iz Čikaga, glavni lik popularne „Netfliksove“ romantične komedije. Emili (glumi je Lili Kolins) radi u svetu marketinga i zbog posla se seli iz Čikaga u Pariz gde se stereotipno suočava sa kulturološkim šokovima, karijernim izazovima i ljubavnim trouglovima.
Emili Marša Armstrong je pevačica čuvenog nju metal (sad već i „old“ metal) benda Linkin Park. Ona je došla na mesto harizmatičnog Čestera Beningtona koji se ubio 2017. Takav psihološki pritisak jedinstven je u istoriji rok muzike. Dok gledaš Emili na sceni, čini ti se da bi tu odgovornost preuzimanja uloge i taj harizmatski uspeh osvojenog iskustva mogla da odglumi samo Šarliz Teron (da je desetak godina mlađa) na koju pomalo podseća pevačica. S time što kod Emili kao da nema onog osećaja inhibiranosti koji Šarliz možda i namerno potencira. Na svoj način Emili Armstrong je „Atomic Blonde“, a bilo bi interesantno videti kako bi izgledala reklama za „Diorov“ parfem „J’Adore“ sa njom u glavnoj ulozi. Koji ne baš toliko inhibirano reklamira Šarliz.
U toku su grandiozne evropske turneje Linkin Parka i Metallice. Ali konteksti su se opet promenili. Teško je danas zamisliti koncert Linkin Parka kao što je bio onaj istorijski na moskovskom Crvenom trgu 2011. godine. Ili tek zamisliti danas pripadnike Putinove vojske i policije kako se pridružuju publici koje je bilo oko milion na koncertu Metallice u Moskvi 1991.
Linkin Park održao je dva spektakularna koncerta u Minhenu 11. i 12. juna, „ušavši u pucanj“ otvaranja Mundijala. Fudbalske konotacije su jake. Bend je napravio, kako se to popularno kaže – kolaboraciju sa fudbalskim klubom Bajern, tako da su u šopovima ovog minhenskog giganta istaknuti dresovi sa grbom kluba i logom Linkin Parka. A meni je jedan prodala nasmejana cura sa hidžabom. Dok sam od konobarice u pivnici, koja se kao i ja dobro seća Neninih „99 Luftballons“, čuo da „danas nije loše znati ruski“. Čula je kako govorimo, pa je pomislila da smo Rusi, i to o jeziku nisam siguran da li nam je rekla više ozbiljno ili cinično.
U Minhenu za razliku od Beograda nema nestašice „Panini“ sličica za Mundijal. Po zidovima su oblepljene parole (koje su preuzete i za političke borbe u Srbiji) protiv nadiruće desničarske Alternative za Nemačku (AfD) koja se prema anketama javnog mnjenja približava podršci od 30 odsto i to više izgleda nije incident nego trend. U nemačkom diskursu bitna je reč „remigracija“Fotografija Dejan Grastić
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
