Sigurno još od fakulteta nisam pomislila na termin „prisila ponavljanja“ niti ga naglas izgovorila. Nikada nisam bila fan psihoanalize, štaviše i danas me u psihoterapiji vodi vrednost svega što je primenjeno, zasnovano na dokazima, i, budimo otvoreni, kognitivno-bihevioralno. Jednom sam, zahvaljujući prisećanju da postoji nešto što se zove prisila ponavljanja, dobila devetku kod omiljenog asistenta iz mentalne higijene, i to smatram najvećim uspehom u formalnom školovanju (osim petica iz maternjeg, tada se u Crnoj Gori zvao srpski, kod Mire).
Setila sam se pojma – „prisilno“ je izronio, i više nije hteo da nestane – gledajući seriju „Half Man“, ili „Brothers“, koji vam je naslov već miliji. Pogledala sam petnaest minuta prve epizode i više nikada nisam želela da pogledam ni jedan minut; pa ipak, nastavila sam da gledam; i narednu epizodu, i narednu. Svaki put kad je uključim, osećala sam da nimalo ne uživam, da se prisiljavam, pa ipak, i dalje gledam, gledam, gledam.
Nije mi stalo do likova, bar ne previše; svaki deo mene vrišti ka ekranu da prestanu da rade to što rade; postoje mnogo gledljivije serije, „Rooster“ recimo, filmovi poput „Is This Still On“, radovi koji s razlogom nose onaj hešteg „feelgood“, a ipak, iz nekog razloga, nastavljam da gledam „Half Man“. Tako, prisila ponavljanja postaje ne samo simptom traume i kod junaka Rubena i Najla i kod gledalaca, nego i glavni lik serije, nezaobilazan i neobjašnjiv.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
