Pitajte svoje sinove šta misle o Endruu Tejtu

Endru Tejt i njegov brat Tristan uhapšeni su u Majamiju po zahtevu britanskih vlasti za izručenje zbog optužbi koje uključuju silovanje i trgovinu ljudima. Tim povodom ponovo objavljujemo jedan od najvažnijih tekstova psihološkinje Marice Stijepović o Tejtovom uticaju na tinejdžere i pitanju koje bi svaki roditelj trebalo da postavi svom muškom detetu 

Smernice Američke asocijacije psihologa (APA) o postupanju prema dečacima i muškarcima nastale su 2019. godine i u početku su delovale kao šala: muškarci su i dalje privilegovani u svim oblastima života, pa i u psihologiji, zašto bismo njihovom razvoju i mentalnom zdravlju posvećivali posebnu pažnju?

Istina, statistički gledano, muškarci (naročito beli) poseduju najveći procenat moći i bogatstva na planeti; takođe, statistički gledano, muškarci čine najveći procenat populacije u zatvoru, žrtava ali i počinilaca najtežih krivičnih dela kao što je ubistvo.

Za Endrua Tejta sam prvi put čula pre nekoliko meseci, na radionici sa tinejdžerima u okviru projekta na čiji smo naziv mi, žene, psihološkinje, autorke i realizatorke projekta, bile strašno ponosne (kao, uostalom, i na sam projekat) – Veza mora biti zdrava. Trudile smo se da tinejdžerima objasnimo pojmove ličnih granica, zdravih interpersonalnih odnosa, i pre svega – potrebe da se ljudi uzajamno posmatraju kao jednaki i povezani.

Jedan od prisutnih učesnika – srednjoškolac, sportista, jedan, dakle, od onih kakve biste očekivali da zateknete na takvoj radionici, kada smo zagrebali po tankom ledu priče o ljubomori u vršnjačkim partnerskim vezama, veselo je rekao: pa eto, ne kažem da sam ljubomoran, ali imam malo, moram, kao Endru Tejt kada kaže, ne volim kada neko gleda moja kola jer znam da bi ih rado vozio, isto tako ni moju ženu…

Ostali dečaci su zaklimali glavama. Niko od njih nije video nešto problematično u poređenju žene i automobila. Nastala je graja, u kojoj su se psihološkinje bunile protiv objektivizacije žena, dečaci pokušavali da objasne da on voli i taj automobil isto i ne bi mu naškodio pa ne bi ni ženi, debata se otrgla kontroli i svi su ostali na svojim početnim pozicijama, a prvi dečak, onaj koji je debatu započeo, nikad se više nije pojavio ni na jednoj radionici.

Tako vam je to sa Tejtom, ispostaviće se – ne možete ga pobediti sokratovskim dijalozima kao što to nisu mogle ni socijalne platforme banovanjem – on od toga samo postaje jači.

Nakon radionice, potražila sam Tejta na društvenim mrežama. Njegove izjave nisu naročito inteligentne i izbrušene; njegova muškost lišena je bilo kakve kompleksnosti i svodi se na nabildovano tetovirano telo, ćelavu glavu i skupe cigare.

Muška perspektiva je da morate razumeti da je život rat, jedna je od Tejtovih mudrosti. Rat za ženu koju želiš. Rat za novac koji želiš. Rat za status. Život muškarca je rat. Ako si muškarac koji ne vidi život kao rat, izgubićeš. Očekivanja društva od muškarca su veća nego očekivanja od žena.

Toksična muškost – prvi termin koji vam pada na pamet – podrazumeva aspekte maskulinosti koji podstiču dominaciju nad drugima, naravno slabijima od nas, i samim tim su destruktivni jer uključuju pohlepu, neosetljivost na potrebe i osećanja drugih ljudi, i spremnost da se okrenemo nasilju kao načinu rešavanja problema. Međutim, Američka asocijacija psihologa u svojim smernicama za rad sa muškarcima i dečacima, ne pominje termin toksična muškost jer se on smatra stigmatizujućim i politizovanim.

Pa opet! Internet je krcat tekstovima intelektualaca-roditelja tinejdžera i njihovih nehajnih konverzacija sa sinovima: upitao sam, onako uzgred, šta misli o Endruu Tejtu… neki su se pohvalili da njihov tinejdžer baš i ne mari za Tejta, neki da njihov tinejdžer „samo misli da Tejt ima sve“. Potpisnica ovih redova, jasno vam je, takođe je vodila taj nehajni razgovor.

• Super je on, baš pametan…
• !!!
• Pa, ima dosta para, kako bi ih imao da nije pametan? Ima dobra kola… (Imam sve o čemu svaki muškarac sanja, reći će Tejt, veliku kuću, sjajna kola, mogu da živim gde hoću, imam neograničen broj žena, idem kuda želim, živim gde želim. Ja sam sjajan uzor!)
  (suzdržanim glasom) Meni se čini malo plitkim što se toliko slika sa kolima, kao da su kola pokazatelj njegove vrednosti…
• Majkoooo, to svi muškarci rade.
• !!!
• Nađi mi jednog poznatog na Instagramu koji nema sliku sa dobrim kolima.
• (Pokušala sam; čak i Leonardo Dikaprio ima sliku sa dobrim kolima. Čak i Džordž Kluni, i Bred Pit, fudbalere redom, čak i mlađanog Dibalu, da ne pominjemo. Touche.)
• Dobro, ali… ovo što govori o ženama…
• O ženama? A zar se ti ne slažeš sa tim da muškarac, eto, treba da čuva i pazi ženu?
• Ne mislim. Mislim, ali ne na taj način… itd.

Delovalo je iritantno, ali pravi obrt u priči tek sledi, i verujem da ga slute svi koji dele životni prostor sa tinejdžerima. Krajem prošle godine je Tejt – tvorac gorepomenutih reprezentativnih citata, osrednji kik-bokser, manipulator masama uz pomoć političke beskorektnosti (metastazirane), samodeklarisani mizogin (čega se pametan stidi), uhapšen u Rumuniji pod sumnjom na trgovinu ljudima i držanje ljudi u ropstvu.

Svi tinejdžeri dečaci koje poznajem bili su skoro jednoglasni u stavu da mu je namešteno. Moj stariji sin je čak trijumfalno objavio vest (koja će se kasnije ispostaviti netačnom) da je oslobođen optužbi i pušten samo par dana nakon hapšenja. Čudno? Ili ipak nije?

Istraživanja pokazuju da odrastanje u patrijarhalnim društvima „slabi“ osetljivost i otpor prema rodno zasnovanom nasilju, a pod patrijarhalnim društvom ne mislim samo na Srbiju i Crnu Goru – bilo bi suviše lako da je tako, i Endru Tejt ne bi imao tako nepodeljenu podršku na meridijanima koje smatramo tolerantnijim.

Moja poznanica, direktorka jedne poznate NVO u Crnoj Gori koja se bavi roditeljstvom, napisala je na društvenoj mreži nakon rasprava sa svojom decom oko toga da je Tejtu sve napakovano: počela sam da sumnjam u istinitost rečenice da deca uče na primerima… uzalud slušaju suprotne stavove čitavog života. Izgleda da smo izgubili bitku sa Tiktokom i Instagramom.

(Šta fali parovima sa tradicionalnom podelom uloga, pitao me je sin. A gde si ti, pobogu, video uživo parove sa tradicionalnom podelom uloga, zapanjila sam se. Pa da znaš da i nisam, kaže on kuražno, ali ako ih ima, i ako njoj i njemu ne smeta, šta im fali?)

S jedne strane, ideja da deca na kraju izaberu stavove Endrua Tejta nasuprot onima koje su celog života slušali – i gledali – u svojim dvorištima porazna je. Možda ste i vi, ako kod kuće imate tinejdžere ili radite sa njima, mislili da ste usamljeni u ovoj borbi.

Imamo dobru i lošu vest: prevarili ste se. Istraživanja dosledno pokazuju da dečaci i mladići (osam od deset njih u proseku) prate Tejta na društvenim mrežama, i što bi se narodski reklo, konzumiraju njegov sadržaj; najmanje četrdeset procenata njih mu se zaista i divi i podržava njegove stavove, nasuprot jednom procentu žena istog uzrasta.

Profesionalno sam se, htela ne htela, bavila konceptom toksične muškosti; jedan deo mene – sada to razumem – smatrao je da je ona rezervisana za traumatizovane i marginalizovane dečake i momke sa kojima radim u okviru sistema socijalne zaštite.

Toksična muškost iz ovog ugla može se videti kao natkompenzacija u odnosu na primarno osećanje defektnosti i stida, bilo zbog iskustva siromaštva, rasne nejednakosti, stalne izloženosti kritikama ili teškog fizičkog zlostavljanja. Muškarcima koji potiču iz marginalizovanih grupa i koje život vrlo često odvede ka dodatnoj marginalizaciji (u popravne domove ili zatvore) ideja neranjivosti često pomaže da trenutno prežive. U osnovi ovog ponašanja često se krije sećanje na stid.

Tragovi toksične muškosti mogu se sresti kod mnogih poznatih muškaraca koji su odrastali u siromaštvu ili nasilju; na primer, i Zlatan Ibrahimović i Kristijano Ronaldo neguju i propagiraju muževna tela, ekscesivno vežbanje, uživanje u bogatstvu, nedostatak empatije i naglašavanje diskursa moći. Ono što ih razlikuje od Tejta je činjenica da su odlični u svome poslu, i da imaju da ponude svetu još nešto osim provokativnih stavova.

Možda upravo zbog toga, oni sebi dozvoljavaju da budu ranjivi i da plaču zbog onoga što im je važno, i to pred desetinama hiljada ljudi, testirajući ultimativnu boys don’t cry premisu u očima dečaka čiji su idoli. Jedna od mojih omiljenih psihoterapijskih intervencija za troubled youth je puštanje snimka Kristijana Ronalda nakon povrede u finalu Evropskog prvenstva ili Frenka Lamparda kada pogodi prvi penal nakon majčine smrti.

U „studiji o našim nesavršenostima“, objavljenoj pod nazivom Mislila sam da je problem samo u meni, socijalna radnica Brene Braun je sedam godina istraživala stid i načine na koje se on ispoljava. Jedna od strategija za prevazilaženje dubokog stida, kaže ona, jeste da pokušamo da ostvarimo moć nad drugima, i da postidimo druge kako bismo se oslobodili svog srama. Istraživanje Brene Braun zasnovano je na iskustvima žena sa sramom dok je poglavlju o muškarcima i sramu posvećeno svega nekoliko stranica, koje su ipak indikativne.

Kao majka jednogodišnjeg sina, kaže ona, naučila sam već i posvedočila da mi muškarce stavljamo u te male, skučene kutije vrlo rano… držimo ih zarobljene pomoću nagrada, osnaživanja i kažnjavanja… mi nagrađujemo njihovu spremnost da ostanu u kutiji, slaveći njihovu „čvrstinu“…mi suzbijamo njihove napore da pobegnu tako što posramljujemo dečake i muškarce zbog slabosti, mekoće, straha, neadekvatnosti, nemoći i nesposobnosti. Kada sam razgovarala sa muškarcima, kaže Brene Braun, nisam čula za višeslojna, konfliktna i konkurentna očekivanja društvene zajednice. Očekivanja su bila jasna i jednostavna: ne dozvolite da ljudi vide bilo šta što bi moglo da bude doživljeno kao slabost.

Zar u tom smislu nije razumljiva fascinacija nekim ko se, kao Tejt, čini neranjivim i nedodirljivim pod oklopom bogatstva, slave, mišićavog tela i prezira prema slabijima od sebe? Uostalom, neke od njegovih izjava savršeno oslikavaju kulturološke poruke koje se šalju dečacima od ranog uzrasta: Ako bi izabrao da izgradiš sebe od početka, kao u video-igrici,… niko ne bi izabrao da bude slabić koji plače kada mu je teško.

Studije pokazuju da muškarci koji se osećaju dobro u odnosu na svoju seksualnost (da ne kažemo – muškost) imaju bolje samopoštovanje, tako da se svim silama trude da je prigrle, a to ih takođe čini prihvaćenijim u sredini u kojoj žive.

„Pravi muškarac“ prema ovom kodu ne pokazuje osećanja – ona su odsečena – osim besa. Jasno je da ovo ne može biti dobro za mentalno zdravlje kako muškaraca koji usvajaju ovaj kod, tako ni njihove okoline. Međutim, u svetu koji se rapidno menja, naročito u smislu fluidnosti i drugačijeg razumevanja uloga polova, ekstremi poput Tejta služe mladim muškarcima kao putokaz. I to, pokazuje se, ne samo onima koji su odrasli na marginama različitih društava.

U šema terapiji, privilegovanost se definiše kao ubeđenje da zaslužujemo specijalan tretman. Određena socijalna i kulturna pravila i norme pojačavaju privilegovanost, a muškarci (naročito beli i heteroseksualnog opredeljenja) tradicionalno se osećaju privilegovano u skoro svim oblastima života.

Istorijski, muškarci su u skoro svim društvima bili dominantna grupa i imali više moći nego žene, tako da dečaci i danas odrastaju u svetu koji im garantuje moć i uzimaju je zdravo za gotovo. Beli heteroseksualni muškarci ne doživljavaju, na primer – opet statistički gledano –, seksualno uznemiravanje i stoga je njihova tendencija da minimizuju efekte koje ono može imati na žene.

Između ostalog, privilegovanost utiče na to da smatramo da i ostale grupe u društvu imaju sličan položaj i mogućnosti kao grupa kojoj pripadamo, iako u stvarnosti to ne mora biti istina; samim tim, muškarci mogu biti nesvesni kako im sama činjenica da su određenog pola, naročito ako se konformiraju nepisanim zahtevima koji idu uz polnu ulogu, donosi moć i benefite koji nisu dostupni drugim grupama – ženama, muškarcima koji ispoljavaju drugačije, ne-maskuline crte, itd., a to ih onda čini „slepim“ za predrasude i diskriminaciju i lišenim empatije.

Uočljiva je tendencija koja je kod Tejta skoro karikaturalno personifikovana – da se dominantni status potvrđuje kroz insistiranje na superiornosti nad drugim grupama, a naročito ženama, i premda to neki muškarci čine nenamerno, čini se da je kod Tejta i sličnih „influensera“ ona namenski korišćena kako bi se dehumanizovao ostatak čovečanstva. U prilog ideji da mizogini vicevi i provokativne izjave nisu bezazleni, ide studija Mekdermota i saradnika iz 2015. koja pokazuje da su muškarci koji se snažno identifikuju sa normama tradicionalne muškosti u većem riziku da počine stvarne seksualne napade nad ženama, kao i da percipiraju nasilje kao jedini način rešavanja problema.

Po jednoj studiji iz 2004. godine pokazivanje agresije se često vidi kao javna potvrda nečije muškosti, pa su i istraživanja pokazala da muškarci „čestitaju“ jedni drugima na ovakvim pokazateljima snage.

Stoga krivična dela koja je počinio Endru Tejt za mlade muškarce – pa čak ni činjenica da je završio u zatvoru – ne odstupaju od njegovog poželjnog imidža, niti od normi koje glamurizuju nasilje i mušku dominaciju nad ženama. Nauka, s druge strane, kaže da je nužno da muškarcima (i dečacima, i mladićima) ukažemo na to kako mediji, i medijski eksponirane figure, doprinose održavanju i poštovanju ovih neizgovorenih pravila i normi, i kako ona mogu negativno uticati na njih i na druge.

Zahtevi koje društvo postavlja pred oba pola su nerealistični, a zahtevi prema muškarcima koji se mogu izvući iz Tejtovih izjava su naprosto destruktivni a ako ih shvatimo bukvalno i pogubni – on se otvoreno ruga muškarcima koji se osećaju povređenim zbog prevare („naravno da te je ostavila kad si slabić“), pa čak i savetuje da „kad imaš srčani udar, ako nisi pi*kica, ustaneš, popiješ piće“.

Jedno od uputstava APA glasi da „psiholozi razumeju uticaj moći, privilegovanosti i seksizma na razvoj momaka i dečaka i njihove odnose sa drugima“. Privilegije za muškarce često dolaze sa cenom – održavaju njihovu dominantnost ali ih istovremeno sprečavaju da funkcionišu adekvatno, kao i da uspostavljaju smislene i intimne odnose sa drugim ljudima.

Ne možete biti bliski sa nekim ako ceo život posmatrate kao borbu, a prijatelje (što bi rekao Tejt) kao neprijatelje koji znaju vaše slabosti. Pa iako su privilegije „nevidljive“ za muškarce, njihove štetne posledice nisu; oni mogu postati svesni – kroz obrazovanje, na primer – i tako se smanjuje rizik od korišćenja moći, nasilja i uopšte nejednakosti u odnosima.

Priča možda ima srećan kraj; danas mi je stariji sin (sa karakterističnom rezignacijom četrnaestogodišnjaka) rekao „toliko ste tupili o Endruu Tejtu da više ne znam šta mislim o njemu“. Mlađi, soon to be teenager, više svedok nego učesnik ranijih porodičnih rasprava, graknuo je da je Endru već ionako „skoro sto dana u zatvoru i mnogo manje izlazi na Tiktoku“. Međutim, Endru je (bio) samo simbol opšteg ignorisanja opasnosti i opšte spremnosti da budemo skuvani kao žaba u vodi koju zagrevamo stepen po stepen.

Dakle, pravo pitanje nije da li smo izgubili bitku, nego da li smo uopšte i vodili bitku. Jesmo li spremni da se odreknemo svoje privilegovanosti? Ako ste beli privilegovani muškarac, zagledajte se u svoje srce i zapitajte da li ste spremni da žrtvujete svoje privilegije, bez obzira na cenu sa kojom dolaze.

Ako ste roditelj/ka muškog deteta, priznajte sebi koliko puta ste odahnuli i pomislili bar će mi/im biti lakše u životu. Hrani li svako od nas, iz straha od gubitka privilegija, društvo u kome postoji mogućnost da Endru Tejt bude (bar u jednom trenutku) heroj?