Kako se Beograd “odužio” patrijarhu Pavlu

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Čudo jedno, Miljenko, kako mi Lebović stalno izmiče. Evo, recimo, pojma nisam imao da postoji knjiga “Dijalog o dobru i zlu” (moraću je hitno nabaviti). Dobro si, inače, primetio da se to što se roman “Semper idem” nezapamćeno dugo zadržao u vrhu Lagunine top-liste ne može objasniti samo time što je to dobra knjiga. Previše je to dobra knjiga da bi se toliko dugo i toliko dobro prodavala.

I to diskretno, bez pomame i čitalačke buke i besa koji prate loše bestselere poput, recimo, “Knjige o Milutinu”. Možda bismo masovnost kupovanja (i čitanja) Lebovićevog remek-dela mogli – istina veoma, veoma nategnuto (mada ne “bez neke”) – uporediti sa masovnošću dolaska građana na Đinđićev sprovod.

Sve što je masovno – makar to bila i masovna popularnost dobrog književnog dela – meni je uvek sumnjivo. Ne bih se sada upuštao u psihoanalizu neobjašnjivo dugog ostanka “Semper idema” u vrhu top-liste najprodavanijih knjiga, mada sam se i u fikcionalnim i u publicističkim pisanijama upuštao u psihoanalizu (navodno) milionske mase na ispraćaju mrtvog Đinđića do Prokrastovog groba čijim je dizajnom Đinđić posmrtno, svetosaviziran, ćirilizovan i dosrbljen, nakon što mu je Amfilohije u seoskoezopovskoj zaupokojenoj besedi sasuo u mrtvo lice da je stradao od mača jer je podigao mač na braću ratne zločince.

Kao što je sumnjiva bila – je li prikladno reći “masovna” – poseta sahrani Aleksandra Rankovića, kojoj si posvetio sjajnu studiju slučaja u “Osamdeset trećoj”. Da sam osamdeset treće znao šta će biti na Rankovićevoj sahrani – a lako se tih godina moglo dogoditi da pojma nemam da je Ranković uopšte umro – časa ne bih časio, otišao bih na uviđaj na Novo groblje; već sam se bio zainteresovao za fenomenologiju ovdašnjih (tada socijalističkih i samoupravnih) masa.