Može li Nemačka da spase Evropu?

“Nismo napravili Evropu i dobili smo rat“, bila je konstatacija Robera Šumana izgovorena 1950. godine. Danas bi ta ista opservacija mogla da zvuči kao poslednje upozorenje za evropske „mesečare“ našeg doba. Geopolitika ne poznaje praznine.

Ako Trampova Amerika zaista realizuje pretnju napuštanja ili značajnog redukovanja vojnih snaga na Starom kontinentu, neko će popuniti nastali prazan prostor. Nemačka je prva u liniji kandidata, iako je nemačko naoružavanje još uvek više plan na papiru nego projekat u realizaciji. Godina koja je počela daće odgovor da li je reč o prvoj ili drugoj opciji.

U Nemačkoj je decenijama važio slogan „nikad više rat“, a sada nemačke obaveštajne službe najavljuju mogućnost da Savezna Republika bude napadnuta do kraja ove decenije. Kancelar Fridrih Merc definisao je novonastalu situaciju rečenicom: „Nismo u ratu, ali nismo ni u miru.“ Pacifizam je u Nemačkoj bio način života čiju su cenu plaćali drugi i više se radilo o želji da se ne „prljaju ruke“, čuvajući konformizam, nego što je posredi bila iskrena ljubav prema miru.

Berlin je potpuno nespremno dočekao geopolitičke promene na planeti. I pored serije signala prethodnih decenija, u Berlinu su sve do početka ruske invazije na Ukrajinu glumili nojeve. Tako je Savezna Republika postala najranjivija zemlja među velikim evropskim NATO članicama: ima najveći logistički i infrastrukturni vojni deficit, najgore opremljenu i obučenu vojsku i, što je najosetljivije za jednu zemlju, nevoljno stanovništvo da brani otadžbinu podnoseći žrtvu i lišavajući se ugodnosti, benefita i blagostanja.

Centralni faktor u novom kontinentalnom pozicioniranju Nemačke nije Rusija, već SAD. Budućnost Nemačke zavisi u dobroj meri od (ne)uspeha Trampove američke revolucije, odnosno od toga kakvu će ulogu igrati Vašington na Starom kontinentu do kraja ove decenije. To objašnjava zašto svi nemački planovi i projekti imaju indikativno vremensko ograničenje. U prevodu, kreirani su da se prebrodi urgentna situacija u kojoj se našla Evropa nakon najave američkog povlačenja.

U Berlinu i dalje jedan deo establišmenta igra na kartu da je Trampova epizoda prolazna u američkoj istoriji i da će se, po njegovom silasku sa političke scene, SAD ponovo ponositi najvažnijim draguljem u imperijalnoj kruni – Evropom. Toliko da će nastaviti da joj garantuju bezbednost.

KO SE PLAŠI NEMAČKOG NAORUŽAVANJA

U prethodnih 35 godina germanofobi su u ujedinjenoj Nemačkoj videli „Veliku Nemačku“ ili čak „Četvrti rajh“. U suštini, Nemci i njihovi politički lideri ne samo da nisu imali takve ambicije, već su sanjali da Nemačku pretvore u „Veliku Švajcarsku“, ili, kako je to Merkelova definisala: „Kada mislim na Nemačku, mislim na dobro zatvorene prozore.“

Nigde se pacifizam tokom Hladnog rata i ideja o „kraju istorije“, nakon pada Berlinskog zida, nisu primili kao u Nemačkoj.

Nismo, dakle, u drugoj polovini XIX ili prvoj polovini XX veka da bi nemačko naoružavanje trebalo da nas zabrine, kako to spočitava ruska propaganda aludirajući na Drugi i Treći rajh. Naprotiv, više bi trebalo da probudi brigu to što naoružavanje Savezne Republike ne ide tako brzo i inteligentno kako se očekivalo posle najave „zaokreta“ Olafa Šolca pre četiri godine i potvrde te politike od strane novog kancelara Fridriha Merca.