Ko je „meda“ a ko je debeo

Kao masovna pojava, gojaznost je – istorijski gledano – skorašnji fenomen. Milenijumima je povećana telesna masa mogla da bude privilegija samo svetovnih i crkvenih velikodostojnika, lišenih potrebe da rade, a izloženih obilju digestivnih izazova. Ostatak populacije naporno je ulagao svoju fizičku snagu u preživljavanje, a retko, ako ikada, bio je sit. U toj masi naroda uslova za gojaznost nije bilo.

Arheološke iskopine i nađeni tragovi materijalne kulture mogu da nas zavaraju, jer naši umetnički nadareni preci nisu vođeni porivom da nam ostave realistično svedočanstvo o izgledu svojih tipičnih saplemenika, odnosno sunarodnika. Uzor za svoju Viledorfsku „Veneru“ sa prenaglašenim dojkama, impozantnim trbuhom i obimnim bedrima skupljač plodova iz ere paleozoika nije tražio u svojoj iznemogloj partnerki koja je sa njim prelazila po 30-40 km dnevno u potrazi za sitnim, nekalemljenim (!) bobicama, već je u oblutku klesao simbol plodnosti i održivosti. Ta i slične figurice sa odsutnim ili tek naglašenim licima i ekstremitetima odražavale su ideju trudnoće i uhranjenosti, a ne ženstvenosti i lepote shvaćenih po merilima iz potonjih epoha.

Miloska i druge Venere od pre dva – dva i po milenijuma predstavljale su boginju, a ne običnu ženu. Statue su prikazivale anatomski do tančina verno izvajano žensko telo, sa naglašenim oblinama i diskretnom dozom erotičnosti, kako bi se dočarala natprirodna savršenost.