Tajna dugovečnosti teokratske totalitarističke diktature u Iranu jeste podrška koju direktno ili indirektno uživa od svih koji u Americi i Zapadu, generalno, vide neprijatelja. U toj brojnoj i šarenolikoj posadi antizapadne flote nalazimo Kinu, Rusiju, ali i veliki broj partija i pojedinaca u samoj Evropi i Americi. Nije slučajno da je glavni sponzor Islamske revolucije u Iranu bila evropska levičarska radikalno-šik elita.
Istorija Persije i Irana nas uči da su predviđanja događaja u toj zemlji krajnje nezahvalna i da po pravilu budu demantovana potonjim događajima. Primer pompezne proslave 2.500 godina persijske monarhije u režiji šaha Reze Pahlavija 1971. godine, izjava američkog predsednika Džimija Kartera 1977. godine o stabilnosti i postojanosti Irana, a zatim Islamska revolucija 1979. godine, više su nego uverljiva opomena.
Priznanje, bez presedana za 37 godina vladavine, ajatolaha Alija Hamneja da su u poslednjim protestima izgubili život brojni Iranci ne znači promenu politike Teherana. Naprotiv, represija će biti još surovija i bezobzirnija. Lov na povređene demonstrante po bolnicama iranskih gradova i primoravanje nesrećnih roditelja da otkupe mrtva tela svoje dece (plaća se od 4.000 do 8.000 evra, u zemlji gde je prosečna plata između 200 i 300 evra) potvrda su okrutnosti režima koji na sili i opresiji čuva vlast već pola veka.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
