Ante Marković, doživotni predsednik SFRJ

Četvrti nastavak naučno-fantastičnog romana “Crveni”. Inspirisano romanom Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ i po motivima scenarija „Crveni“ Srđana Dragojevića

Imali smo istoriju, pa istoriju sadašnjosti. Dragojevićev roman je istorija budućnosti. Intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost. To nije ono „šta bi bilo da je bilo“, nego „šta će biti da je bilo“. Ovaj roman je poziv na akciju. Na akciju da budućnost ne bi izgledala kao sadašnjost.

Dubravka Stojanović, istoričarka

★

POGLAVLJE 13

2026. BEOGRAD, SFRJ DIMENZIJA

Jugoslav stoji pred jedinim vratima na kraju dugačkog, turobnog hodnika.

Na vratima piše: F ODELJENJE

„Sada si pao najniže, Jugoslave“, pomisli on, čitajući natpis. Sitnija slova ispod ovog natpisa ipak pružaju zrno optimizma, dajući, kakvo-takvo, objašnjenje.

„Odeljenje za neobjašnjive fenomene i internet kriminal.“

Jugoslav otvori vrata i kroči u veliku prostoriju ispunjenu jakim hukom koji potiče od stotina servera montiranih uz ivicu jednog zida i nekoliko stolova prepunih elektronske opreme. Na drugim zidovima su ekrani na kojima promiču zmijasti algoritmi u svom mahnitom plesu.

Na jednom stolu je nekoliko velikih monitora i desktop kompjutera pa Jugoslav krene prema prizoru koji mu je, bar donekle, poznat.

Iza monitora Jugoslav tek sada spazi dve čupave glave. Kaćanski i Gliga. Ona dvojica koju je umalo zgazio, za prigodan početak dana. Prave se da ga ne prepoznaju.

– Drugovi, Jugoslav Džanko. Onaj što vas zamalo nije ubio kada ste prelazili pešački na „žuto“.

Kaćanski vrti glavom, ne gledajući ga. Tipka po tastaturi ispred njega.

– Čuj, „drugovi“.

Gliga klima glavom, srknuvši na slamku koja viri iz flašice „pipija“.

– Čujem, čujem. Čuj, „žuto“. Trebalo je da ga prijavimo.

Jugoslav ih gleda zbunjeno, pa im priđe iza leđa, gledajući ekrane kompjutera ispred njih.

– Šta je to?

Gliga ga sada udostoji makar odgovora, i dalje bez „eye kontakta“.

– „Facebook“. Dve i po milijarde ljudi gubi vreme na ovo sranje.

Jugoslav klima glavom. Nagne se napred.

– A. Pa to je kao naš „NADJIDRUG“ na Yugo-netu.

Obojica uzdahnu u isto vreme, pogledaju se, dajući tako Jugoslavu dijagnozu: „lako retardiran“. Kaćanski klima glavom.

– A-ha. E, mi ćemo im sada pomoći da, makar na sat vremena, kvalitetnije iskoriste svoje vreme.

Gliga se kliberi kao malo dete, ushićen ovom namerom.

– Rušimo ga. Svih njihovih 30.000 servera. Ali preko sovjetskog državnog servera, naravno. Sovjeti ih stalno prcaju. Ne baš uspešno. Trebaće im… bar sat vremena da ga podignu ponovo. „Quality time, planeto!“

Pozdrave se brzo, pljeskajući se dlanovima, kucajući se stisnutim pesnicama. Kaćanski zaurla ka serverima u dubini prostorije čijih hiljade lampica počinju da trepću histerično.

– Mocart! Šostakovič, Kafka! Obrazuj se, stoko!

Jugoslav se trgne. Ali nikada ne bi priznao sebi da su ga ovi neobični primerci štrebera prepali. Gliga i Kaćanski kao da su zaboravili na Jugoslava. Bonduju, i ljubavno i profesionalno. Gliga pogleda svog dečka kiselo. – Kad bi se zezali.

Kaćanski napravi izraz „tužnog klovna“. – Znam.

Onda se obojica nagnu ka ekranima, kao da voze Formulu 1. Čak  ispuštaju i zvukove bolida koji juri 300 na sat dok dvadeset prstiju kuca na dve tastature.

– Vrm-vrm… Kakva bedna zaštita.

– Misliš, sovjetska ili kapitalistička?

– I jedna i druga.