Do pre nešto više od pola veka obično se polazilo od pretpostavke da su svi zaraženi ljudi – ako se nađu pod istim uslovima – podjednako efikasni kao potencijalni sejači zaraza. Bile su potrebne decenije da se taj mit razbije, a primeri koji su ga opovrgavali dugo su imali relativno ograničen domet.
Pažnji stručne javnosti promicala su iskustva iz prakse kao što je – uzmimo samo jedan karakterističan primer – opis epidemije tuberkuloze u jednoj danskoj ženskoj osnovnoj školi 1943. godine. Učiteljica je imala plućnu tuberkulozu, ali je bio presudan njen nazeb, praćen čestim kijanjem, zbog čega je veliki broj bacila tuberkuloze dospevao u vazduh.
Došlo je do eksplozivne epidemije tuberkuloze među devojčicama, a lekar koji je opisao i 12 godina pratio posledice tog incidenta naglašavao je da je učionica bila u suterenu, bez mogućnosti direktnog provetravanja, pa su mikročestice sa bacilima tuberkuloze dugo ostajale da lebde u prostoriji. On je, nažalost bez većeg odjeka, ukazao na dva bitna nalaza: a) aerosol može da bude važan put prenosa tuberkuloze, i b) kao što postoje dobri primaoci, tj. osobe podložne lakom zaražavanju, tako postoje i dobri davaoci infekcije, sposobni da zaraze mnogo veći broj osoba od proseka.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
