U svetu biznisa, uspon na liderske pozicije tradicionalno je bio maraton – proces koji je zahtevao godine, pa i decenije strpljivog penjanja korporativnom lestvicom. Međutim, pravila igre se menjaju, a nove tehnologije kao i zahtevi tržišta i potrošača traže nove veštine, i energiju koja lestvice može da pretvori u pokretno stepenište. Zato danas jedna nova generacija mladih profesionalaca, žena rođenih sredinom devedesetih, dokazuje da godine nisu presudne za odgovornost i da se liderstvo ne meri stažom, već vizijom, hrabrošću i sposobnošću da inspirišu.
Ovo je priča o njima – Doroteja, Nataša, Jovana, Zvezdana, Milica, Olga i Sandra su mlade žene koje u jednoj od najvećih međunarodnih kompanija, Coca-Cola HBC u Srbiji, već sada vode timove, upravljaju ključnim projektima i donose odluke koje oblikuju budućnost. One su generacija koja je odrasla u digitalnom dobu, koja uspešno balansira između karijere i privatnog života i koja autentičnost stavlja ispred savršenstva. Njihova iskustva oslikavaju kako jedna organizacija može da postane poligon za razvoj, prepoznajući i negujući talenat od prvog dana i stvarajući okruženje u kojem se rizik isplati, a želja za učenjem otvara sva vrata.
Za mnoge od njih, najvažniji potez u karijeri bio je upravo onaj prvi trenutak kada su odlučile da prihvate izazov veći od onoga za šta su mislile da su spremne. Sandra Erak, Channel Marketing Manager, svoj najhrabriji potez napravila je na samom početku.
“Nekoliko meseci nakon što sam došla u kompaniju kao asistent direktoru marketinga, dobila sam priliku da izaberem u kom timu ću nastaviti karijeru. Svesno sam odabrala najizazovniju opciju, iako sam znala da će zahtevati mnogo truda i prilagođavanja. Ispostavilo se da sam bila u pravu – taj period je bio veoma intenzivan, ali mi je doneo ogromno iskustvo koje mi je omogućilo da se razvijam brže nego što sam očekivala“, priseća se Sandra.
Slično iskustvo deli i Jovana Mihailović, Security And Risk Manager, čija je najhrabrija odluka bila da da otkaz na prethodnom poslu koji joj je do tada nudio materijalnu sigurnost. „Dala sam otkaz na poslu koji mi je u tom trenutku davao izvesnu sigurnost. Verovala sam da je vredno pokušati. Nisam bila sasvim sigurna u krajnji ishod, ali sam imala jasan cilj pred sobom – znanje iz oblasti kojom želim da se bavim“, objašnjava Jovana, dodajući da je savet „ne plaši se da skočiš u nepoznato“ postao njena zvezda vodilja.
Zvezdana Vuletić na trenutak nije mogla da se odluči koji je tačno bio hrabriji korak od dva koja su od nje zahtevala ozbiljan iskorak. “Verujem da je prvi svakako činjenica da sam brzo preuzela menadžersku rolu ali i to kako sam ‘uskočila’ da radim projekte posle relativno kratkog onboardinga. Ipak, preuzela sam u potpunosti odgovornost za realizaciju i ispunjenje očekivanih poslovnih rezultata“, priseća se. Sa druge strane, za Milicu Gaković, Category Profitability Finance Manager, najveći izazov bio je preuzimanje liderske uloge. „Ulaskom u novu ulogu, suočila sam se sa potpuno novom dimenzijom – osim posla, tu su i ljudi, različita očekivanja, potrebe i dinamike. Znala sam da je rizik vredelo preuzeti onda kada sam počela da vidim kako tim napreduje, rastemo zajedno i ostvarujemo rezultate koji dolaze iz međusobnog poverenja“, ističe Milica.
I Nataša Šćepanović Rajović, Talent Development Manager, donela je hrabru odluku nakon porodiljskog odsustva. „Umesto povratka u poznatu radnu sredinu, sa već izgrađenim odnosima i ekspertizom, odlučila sam da svoje iskustvo gradim u novoj okolini. Da li bi mi bilo lakše da uz novu ulogu majke ne prihvatam i novu poslovnu ulogu? Verovatno. Ali se rast ne dešava u zoni komfora“, ističe ona. Za Doroteju Ružić, hrabrost je konstanta. „Prihvatam neke situacije i rizike, i sporne situacije uvek. Uvek idem ka tome da, okej, možda nisam spremna, ali naći ću način kako ću to da rešim. Nemam taj momenat da se preispitujem, jer znam da ću sigurno moći, samo je pitanje kako i uz čiju pomoć.“
Upravo ta spremnost da se izađe iz zone komfora, da se prihvati odgovornost veća od trenutnog iskustva, jeste ono što spaja ove mlade žene. One su generacija koja ne čeka da joj se prilike serviraju, već ih aktivno traži i stvara, a Coca-Cola HBC u Srbiji, ali i na nivou celokupne organizacije prepoznaje i neguje takav pristup.
Šta znači biti žena koja inspiriše u 2025. godini? Za ovu generaciju, odgovor je jasan: to više nije priča o savršenstvu i nedostižnim idealima, već o autentičnosti, hrabrosti i empatiji.
„Biti žena koja inspiriše znači biti autentična, hrabra i spremna da svojom snagom i primerom ohrabriš druge. To nije više pitanje savršenstva, već autentičnosti i podrške“, kaže Sandra Erak. Slično razmišlja i Nataša Šćepanović Rajović: „Mi smo generacija koja menja narativ, od težnje ka perfekcionizmu u svim ulogama, ka samosvesti i prihvatanju nesavršenosti. Inspiracija danas ne leži u tome da imamo sve odgovore, već na postavljanju pravih pitanja.“
Doroteja Ružić, koja vodi tim od sedam ljudi u logistici, naglašava važnost pokazivanja ranjivosti. „Način na koji se trudim da bilo koga inspirišem jeste da budem to što jesam, bez ulepšavanja. Nemam problem da predstavim i da ja imam neku dilemu, da nešto ne znam i da mi treba pomoć. Svako ima pravo na grešku i svako greši.“
Ovakav pristup liderstvu, koji se temelji na iskrenosti i ljudskosti, ključan je za izgradnju poverenja unutar tima. To najbolje ilustruje iskustvo Olge Branković, koja je sa samo 25 godina preuzela vođstvo nad iskusnim timom u finansijama. Ključ za izgradnju uspešnog odnosa ležao je u transparentnosti i otvorenoj komunikaciji od prvog dana. „Vrlo otvoreno sam komunicirala sa njima šta znam, a šta ne znam. Bila sam tu da im pomognem da se organizujemo. Mislim da ih je ta iskrenost opustila, počeli su da mi veruju i izgradili smo odličan odnos“, priseća se Olga, čija priča pokazuje kako se poverenje gradi ne na “sveznanju”, već na spremnosti da se uči zajedno sa timom.
U korporativnom svetu, priča o ženskoj solidarnosti često ostaje na nivou floskule. Međutim, iskustva ovih mladih liderki pokazuju da ona može biti stvarna i opipljiva. „Ženska solidarnost za mene znači da se međusobno podižemo, a ne takmičimo. U poslu to vidim kroz koleginice koje iskreno dele znanje, podržavaju i otvaraju vrata drugima“, kaže Sandra Erak.
Olga Branković ističe da je njeno iskustvo izuzetno pozitivno. „Imala sam veliku sreću da su mi i prva menadžerka i prva mentorka u organizaciji bile sjajne žene od kojih sam mnogo naučila”, naglašava.
I Zvezdana Vuletić se slaže: „Kada sam krenula da radim u ovoj kompaniji, nisam videla nijedan drugačiji put osim te ženske solidarnosti. Ušla sam u tim fantastičnih žena, takvih profesionalaca. I nikada se niko nije postavio nadmeno. Uvek smo sarađivale uz svest da smo u tome zajedno i da smo jednake”.
Jovana Mihailović, koja radi u oblasti koja se često ne smatra „ženskom“, naglašava važnost podrške: „Kada si u materiji koja se često ne karakteriše kao previše ‘ženska’, veoma je važno da postoji podrška i osnaživanje. Ova poznanstva i razgovori su me inspirisali da nekada promenim pristup, sagledam situaciju iz drugog ugla ili preuzmem inicijativu čak i kada nisam sasvim sigurna.“
Nataša Šćepanović Rajović dodaje da u njenom poslu ženska solidarnost nije samo nominovanje koleginica za razvojne programe. „To je aktivno slušanje, podrška, razumevanje i prihvatanje autentičnosti. Ne takmičimo se oko poslovnih prilika, već ih zajedno kreiramo.“
Ipak, sve one se slažu da je ključna solidarnost unutar tima, bez obzira na pol. „Najbolji rezultati nastaju kada postoji balans između ženske i muške energije, jer svako svojom perspektivom doprinosi“, zaključuje Sandra.
Postoji teorija da samo još milenijalci vole da rade za velike brendove. Međutim, ove mlade žene, koje su na granici između milenijalaca i generacije Z, dokazuju da korporacije i dalje mogu biti izuzetno privlačne, pod uslovom da nude prave prilike.
„Njima nije presudna veličina kompanije ili brend, već mogućnosti za učenje, razvoj i sticanje raznovrsnih iskustava. Oni vole da rade na zanimljivim projektima i vide rezultate svog rada, da se razvijaju i da se njihov glas čuje“, objašnjava Sandra Erak.
„Veliki brendovi će i dalje privlačiti mlade, ali samo ukoliko ponude svrhu, fleksibilnost i prostor za rast, ne samo sigurnost posla i titulu. Na nama kao poslodavcima je da se tome prilagodimo“, dodaje Nataša Šćepanović Rajović.
Kompanija Coca-Cola HBC je, čini se, prepoznala ovu promenu. Njen pristup razvoju talenata ne podrazumeva samo vertikalno napredovanje, već i „pokretljivost“ između sektora, što zaposlenima omogućava da istraže različite oblasti i pronađu ono što im najviše odgovara. Olga Branković je pravi primer toga.
Iz RGM-a je prešla u demand planning, zatim u finansije, pa u key account, da bi se na kraju našla u marketingu. „Poprilično sam prošla razne oblasti. Pri tome, svako od tih iskustava me je dovelo do toga gde sam sada“, kaže ona.
Sličan put je imala i Doroteja Ružić, koja je nakon prakse i operativne uloge u distribuciji prešla na specijalističku poziciju, da bi na kraju postala lider tima. „Dosta je brz bio moj put i mislim da i dalje ide u istom smeru, ali mislim da to nije nužno zavisilo samo od mene i moje želje da učim i napredujem već i od kompanije koja je to prepoznala i rešila da podrži.“
Milica Gaković se priseća svog početka: „Moj prvi korak je bio junior analitičar u finansijama. Tada nisam ni znala šta ću raditi, gde dolazim. Osam godina kasnije, mislim da je to bio dobar početak.“
Upravo ta kultura učenja i razvoja, podrška mentora i prilika da se radi na izazovnim projektima jesu ono što Coca-Cola HBC čini poželjnim poslodavcem. „Ljudi u kompaniji su prepoznali moj potencijal, ulagali svoje vreme u mene i pružali mi prilike da učim i razvijam se. Kombinacija njihove podrške i moje ambicije stvorila je pravi ubrzani put – u relativno kratkom vremenu stekla sam iskustva i znanja koja mnogi stiču tek nakon mnogo godina karijere“, ističe Sandra Erak.
Rođene sredinom devedesetih, ove žene nisu znale da je početak novog milenijuma najavljivan kao smak sveta, nisu se sklanjale u zamračene prostorije od velikog pomračenja sunca niti se sećaju sankcija i bombardovanja na isti način kao starije generacije. Njihove uspomene su fragmentarne, obojene pričama roditelja i porodičnim anegdotama.
Njihov fokus je na budućnosti, na promenama koje mogu da donesu i na svetu koji žele da stvore. One su generacija koja vrednuje balans između posla i privatnog života, koja traži svrhu u onome što radi i koja se ne plaši da postavlja pitanja.
„Na kraju dana, ja bar lično, kad sam kretala, kad sam razmišljala o poslu, nije mi prvi izbor bila korporacija“, priznaje Olga. „Ali se nekako tako prosto namestilo i na kraju se poklopilo sa tim što sam ja želela. Ja sam želela da učim, želela sam da napredujem, želela sam da imam priliku da rastem kroz neki sistem i meni je to Coca-Cola HBC omogućila.“
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
