U oktobru je održan najveći sajam knjiga na svetu, Sajam knjiga u Frankfurtu, i trajao je čitavih nedelju dana kišovitog meseca. Tokom te nedelje, ceo Frankfurt bio je pun izdavača, pisaca, književnih agenata, kako nemačkih tako i iz celog sveta, koji su svi dolazili da sklope poslove, objave knjige ili apeluju na druge da otvore oči ka njihovim projektima finansiranim od ovih ili onih fondova, obično zapadnih (kao da bi fondovi ikada i mogli da budu bilo čiji drugi).
Politika, biznis modeli i tek poneka opaska o književnosti činili su kompletan diskurs književnog događanja čija tradicija datira još 1949. kada je Udruženje nemačkih književnika po prvi put organizovalo sajam na sajmištu u gradu na Majni. Od tada je prošlo mnogo godina i sve se promenilo – uloga književnosti u svetu, brzina razvoja tehnologije, prevodi, uredništvo, teorija, društvo… Ukratko, sve.
Svet izdavaštva o kom sam učila na jednom od svojih omiljenih predmeta „Izdavaštvo i uredništvo“, koji sam pohađala dok sam studirala u SAD a na kom sam uglavnom čitala i izučavala prakse američkog izdavaštva dvadesetog veka, godinama više ne postoji.
Izdavaštvo se radikalno promenilo i više nije nalikovalo udžbeničkim primerima iz silabija američkih univerziteta. Ruku na srce, to sam znala. Mnogi pisci i doktori nauka su me na to i upozoravali. A i zdrav razum. Ne treba naročita inteligencija da bi se razumelo da je okosnica funkcionisanja kapitalističke privrede profit (da ne kažem višak vrednosti), a da je i književna industrija neka vrsta industrije.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
