“Ništa nismo naučili”, pročitala sam 30. oktobra u komentarima na platformi YouTube na plejlisti albuma “Devedesete”, jednog od najpoznatijih domaćih pevača, pesnika i kantautora. Pomislim kako je gotovo sigurno taj komentar ostavljen nedavno, u prethodnih nekoliko meseci, između ova dva 1. novembra. Ovog današnjeg i onog od pre 12 meseci. Ovog, sunčanog, a i prethodni je, ako se dobro sećam, jer se ne sećam previše, takođe bio sunčan.
Ne sećam se, jer se ne sećam vremena, ali se sećam atmosfere. Svega se drugog sećam, ali ne sećam se temperature. Ali sigurno je bilo sunčano, jer su kasnije u izjavama i ispovestima ljudi govorili i pisali da bi, da je padala kiša, situacija ispod nadstrešnice bila drugačija. Jer, tu se čeka kada pada kiša. Odnosno, tu se čekalo.
Sećam se da smo vesti pratili parcijalno. Jedna informacija. Pa druga. Pa treća. Pa četvrta. Pa sve tako do broja petnaest. Pa šesnaest. Pa muk. Pa tišina. Iz toga su se svega razvili najveći studentski protesti u ovom veku na ovom području.
Protesti koji nisu ličili na one prethodne. Ni na one pre njih. Ni one pre toga. Nisu ličili, verovatno, ni na šta što smo do sada ovde videli.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
