A jedan poverovao u Engleze

VEČITA PRIČA

Jedan stalno nešto zapisivao, a drugi zavirivao i smetao.

Ovaj što je zapisivao odmakne se podalje i nastavi da zapisuje, ali ovaj što je zavirivao pritekne i nastavi da mu smeta, da zapitkuje, da dosađuje: Kome pišeš? šta pišeš? zašto pišeš? A ovaj: Pišem pritču. A on: Da nije o onom vinogradu? Nije o vinogradu. A da nije o onom sejaču? Nije ni o sejaču. A da nije o onim uskim vratima? Nije, pa nije. Ali on navalio: O meni? o nama? o kome? o čemu? za koga? A ovaj, kad mu je dojadilo više da odgovara a manje da piše, pokupi se i pređe preko brda, sedne na jedan kamen i nastavi da zapisuje. Nuto vraga, evo ga opet ono smucalo, prisedne na kamen do njega, pa oko njega otud, odovud, zaviruje, kašljuca, vrpolji se, ometa. A ovaj što zapisuje okrene se prema nesvrtniku: Šta ti treba? A on: A što pitaš? Te ovaj, šta će, vidi s kim ima posla, digne se pa pređe preko tri brda, nađe jedan udesan kamen, sedne i nastavi da zapisuje.

Malo vreme zatim potrajalo, evo ga ono levo smetalo, dovodi još sedmoricu. Počnu da se oko ovoga vrzmaju, da čkilje, zirkaju, naviruju, da vide šta to ovaj žvrlja. Šta to mrčiš? pitaju. A on: Hartiju. A oni: Vidimo da je hartija, nego šta piše? A on: Sve o nama. A oni se zaprepaste i otmu mu onu hartiju: O nama!? I počnu da ga biju. A on poviče: Nije o vama, nego o nama, te ga jedva posle nekoliko godina puste, ni krivog ni dužnog nego sveg ispreskakanog, izubijanog, slomljenog, sušičavog, vejku a ne čoveka, te on zapuca u drugi vilajet da izvuče živu glavu.

A oni, čim su se zabili među debele zidove, kad je pala teška noć, kad je utihnula dnevna vreva, kad su zamrli buka i bes i umukla zvona i praporci, u mrklome mraku, pod tankom svećom, otvore hartiju i počnu da čitaju:

Jedan stalno nešto zapisivao, a drugi zavirivao i smetao…