Sto za desetoro. I tako na desetine istih. Devet stolica praznih, na desetoj jedan, pripit. Noć je odmakla, atmosfera je došla do Silvane, iako i nije bilo Nirvane, i svi su na nogama. Vesele se, igraju i povremeno vuku tog jednog za rukav košulje, nervozno ispeglane u poslednjem trenutku. Kažu „ajde malo, sa nama“. Računaju, da igraš i ti. Računaš i sam, uz nadu da ako dovoljno popiješ, da će se to dogoditi. Iskustvo te demantuje. Imaš već dovoljno godina i veselja iza sebe da znaš da postoje dve opcije: ili, češće, nećeš ustati, ili će svi zažaliti što pijan ko majka brukaš familiju.
Kao što pretpostavljam da svako od ljubitelja ovakvih događaja ima svoje objašnjenje za to dopadanje, mislim da i mi što ne volimo veselja nismo u toj istoj fioci. Psihološki gledano, da, većina nas je najverovatnije anksiozna – to sa velikom verovatnoćom mogu da kažem da je tačno. Ali, da li je u korenu toga strah od procene, osude, gužve, osećaj da moramo da odigramo te večeri ulogu koja nam se ne dopada ili koja, filmski rečeno, nije pisana za nas – zavisi od osobe.
Može da bude da nekima svadbe ne prijaju možda baš zbog toga što ih posmatraju kao predstave za javnost. Jer, ako nebrojeno puta posvedočimo tome da se ljudi „uzimaju“ jer „im se omaklo“, jer je „vreme“ ili jer ne mogu da budu više sami, vera u istinsku ljubav splašnjava i kod nekih od nas dovodi do sumnje. Onda sledi da u samom događaju ne vidimo smisao, pa je sve dalje vrlo logično, zar ne?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
