Sinoć sam veče provela u zoni komfora. Bilo je tako udobno: ja, kauč i beskonačno skrolovanje. Prvo mi iskoči story: “Izađi iz zone komfora, tamo se dešava magija!” Onda reel u kojem motivacioni govornik viče na mene: “Rast počinje tek kada skočiš u nepoznato!” A odmah zatim i post: “Ako ti je previše udobno, znači da stojiš u mestu.” Spustila sam telefon kao da sam se opekla – jer odjednom je moje mirno veče počelo da izgleda kao bunt protiv rasta i razvoja.
Taj mit o hrabrosti prati nas svuda. Kao da je jedina vredna priča ona u kojoj hrabri ljudi pale mostove za sobom i ostaju bez ikakve sigurnosne mreže – da bi dokazali da su spremni da izgore ako ne uspeju. Romantizovali smo te slike u filmovima, knjigama i motivacionim govorima: junak koji napušta sve poznato i kreće na put bez povratka. I onda, ako odlučiš da praviš promene polako, da se oslanjaš na ono što ti daje stabilnost, odjednom to nije dovoljno odvažno. Kao da je zona komfora postala sinonim za slabost, a udobnost i sigurnost proglašene neprijateljem hrabrosti. Pitam se zašto smo toliko proterali zonu komfora iz našeg emotivnog života, kao da je greh imati oslonac dok pravimo sledeći korak.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
