Ruski usiljeni marš na aerodrom Priština

Treći deo velikog dosijea o “Objektu 606”, najtajnijem aerodromu jugoslovenske avijacije. Prvi deo pročitajte OVDE, drugi deo sa naslovom Poslednji let sa Slatine pročitajte OVDE.

***

Nedeljama pre primirja u Moskvi nisu bili srećni jer su Amerikanci tokom pregovora oko rešenja krize na Kosovu potpuno isključili Ruse. U završnici pregovora sa američke strane ponuđeno je da Rusi pošalju na teren bataljon ili dva bataljona kao manevarsku rezervu komande multinacionalnog KFOR-a. Taj pristup nije bio prihvatljiv jastrebovima u ruskoj politici koji su cenili da u podeli uticaja na Kosovu treba da obezbede jednaka prava kao ostale sile i da zato treba nešto preduzeti i sačuvati pozicije u međunarodnim odnosima.

Neki okvirni plan u resoru odbrane već je postojao i računalo se na jedini resurs u blizini Kosova, na ruski kontingent u SFOR-u – 1. rusku samostalnu vazdušnodesantnu brigadu čija se komanda nalazila u Ugljeviku. Taj sastav potčinjen je komandi američkog sektora u BiH i zadužen je za očuvanje mira u istočnoj Bosni. U pripremnoj fazi oficir Junus-Bek Jevkurov koji je bio u ruskom kontingentu u SFOR-u u Ugljeviku, u istočnoj Bosni, poslednjih dana maja dobio je zadatak da se sa još 17 pripadnika jedinice posebne namene iz GRU infiltrira na Kosovo i pripremi dolazak glavnine.

Predsedniku Borisu Jeljcinu tim ministarstva inostranih poslova i odbrane predstavio je predlog da se ruski bataljon uvede na teren u isto vreme kada pristignu jedinice NATO-a. Strateški nivo bio je aerodrom Priština (Rusi koriste ime Slatina) – ako se drži taj prostor pod ruskom kontrolom biće desantna prostorija Kosovo Polja i na PSS može da sleti ruskih aviona – onoliko koliko treba. Za početak hitno je trebalo da dođu još dva bataljona – jedan za pojačanje na aerodromu i jedan za Kosovku Mitrovicu, i da se zatim povuče odred SFOR-a preimenovan u KFOR u Niš kao rezerva.

Pravi trenutak za prodor bio je u časovima pred ulazak NATO-a na Kosovo, 12. juna isticao je rok za odlazak VJ i MUP, a dan kasnije na teren je trebalo da izađu jedinice NATO-a i saveznika i zato su 10. juna desantnici iz 2. bataljona iz Siminog Hana dobili naredbu za pokret – gotovost u 3 časa. Deo desantnika premešten je na letilište Bijeljina navodno zbog redovne obuke i gađanja. Komanda američkog sektora je dezinformisana tako što su u vreme posle ručka predali izveštaj o tome da su dobili naređenje da prebace bataljon u SRJ i čak su dobili ponudu da se pruži pomoć ako treba.

Desantnici su prikupili točkaše BTR-80 iz više četa jer je svaka imala samo tri komada. Glavnina tehnike bili su guseničari porodice BMD i BTR-D koji nisu pogodni za usiljeni marš od 600 km predviđenom brzinom od 60 km/h. Združeni odred od par stotina ljudi ukrcanih u 15 BTR-80 i sa 29 neborbenih vozila “prerušio” se jer su na vozila koja su označena skraćenicom SFOR promenili prvo slovo i marš su nastavili sa oznakom KFOR. U blizini Beograda koloni se pridružilo vozilo ambasade koje je prevozilo generala Viktora Mihajloviča Zavarzina, glavnog vojnog predstavnika pri NATO-u u Briselu koji je povučen u Moskvu posle prvih projektila koji su pali po SRJ.