Iz jugoslovenske krčme niko nije izašao zadovoljan

Dobro došli u XCVIII izdanje Georeporta na Velikim pričama. U ovoj epizodi se bavimo zloupotrebom istorije na prostoru južnoslovenskih naroda i potrebom svih kreatora patriotskog narativa da svoj nacion predstave kao žrtvu, ali i o fenomenu Tompsona.

Niko nije izašao potpuno zadovoljan iz jugoslovenske krčme, čak ni Hrvati i kosovski Albanci, a da ne govorimo o Srbima i Bošnjacima. Ako je suditi po politici, muzici, školskim programima, odgajanju novih naraštaja, reka nezadovoljnih generacija sve više buja, priželjkujući novo poluvreme u utakmici u kojoj niko ne želi da odsvira kraj, a kamoli da prizna poraz.

Ne računajući Sloveniju, na prostoru bivše Jugoslavije kreiraju se novi mitovi i legende kojima valja hraniti i pojiti nacionalističke nemani, vazda gladne i žedne. Po uzoru na „romantičare“ devetnaestog veka koji su izmaštali srednjovekovnu istoriju jugoslovenskih naroda ili su romansirali malobrojne i često diskutabilne povesne izvore, tako se danas pišu, prepravljaju ili brane već prikladne i podobne istorije: od Prvog svetskog rata do danas.

Sve istorije u bivšim jugoslovenskim republikama su crno-bele, bilo da se radi o nacionalnim, klasnim, svetonazorskim. Gotovo niko ne želi da osvetli zločine svojih sunarodnika; čak i oni koji osvetljavaju zločine pripadnika svoje nacije čine to da bi se obračunavali sa ideološkim neprijateljem.

Zloupotreba istorije za ostvarivanje dnevnopolitičkih ciljeva nije specijalitet bivših jugoslovenskih republika. Reč je o opštem trendu koji je na prostoru nekadašnje Jugoslavije samo dodatno izražen. Malo ko je u bivšim jugoslovenskim republikama čitao esej Džordža Orvela koji prati „Životinjsku farmu“, ali je njegova maksima „Ko kontroliše prošlost, determiniše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost određuje prošlost“ od svih primenjena, više ili manje, dosledno.

SVI BI DA BUDU ŽRTVE I POBEDNICI

Borba za tapiju na istorijsko sećanje je motivisana nadmetanjem za moralnu legitimaciju koja jednu političku ili nacionalnu grupu svrstava na ispravnu stranu istorije i humanosti a sve druge na tamnu stranu povesti i oduzima im ili umanjuje politički legitimitet.

Živimo u tzv. komemorativnim društvima u kojima se selektivno izabrani događaji i pojedinci, zajedno sa politički obojenim interpretacijama, koriste za stvaranje kolektivne memorije u cilju izgradnje i jačanja identiteta, bilo da se radi o nacionalnim, ideološkim ili o političkim. Kako u pozitivnom, tako i u negativnom narativu.

U savremenim društvima je u toku proces u kome svi hoće da budu žrtve. Čak i oni koji nisu pretrpeli zločine i nasilje, pokušavaju da se predstave kao glasnogovornici ili barjaktari žrtava, jedini kadri da shvate i poistovete se sa žrtvama. To je u dobroj meri dovelo do spektakularizacije bola, patnje i samopromovisanja pseudošampiona humanosti.

U eseju Danijelea Điljolija „O žrtvi“ nalazi se objašnjenje zašto svi jugoslovenski vlastodršci pokušavaju sebe i svoje sledbenike da predstave kao žrtve: „Ako samo žrtva poseduje vrednosti, ako je samo žrtva vrednost, onda mogućnost da neko stekne takav status postaje bunker, utvrđenje, strateška pozicija koju treba zauzeti po svaku cenu. Žrtva nema odgovornost, nije odgovorna ni za šta, nema potrebu da se pravda: rečju to je san svake vlasti.“

U trci da se zauzme privilegovani položaj „žrtve“ ne učestvuju samo političari, tu su i pripadnici klase koju bi u bivšoj Jugoslaviji nazvali „društveno-političkim radnicima“, javne ličnosti i novinari, posebno u elektronskim medijima. U toj pomami da se bude žrtva, ili barem njen najbolji prijatelj ili sapatnik, često se pokaže i pravo lice, jer nije važno šta je istina, nego ono što bi ljudi voleli da je istina.

KOME SE OBRAĆA TOMPSON?

Političko-muzički opus Tompsona odavno nema veze sa Srbima, ni u Hrvatskoj a ni generalno. Njegova meta su građani Hrvatske koji nisu „dovoljno“ Hrvati. Isticanje simbola i obeležja Nezavisne Države Hrvatske, pevanje ustaških i domoljubnih „budnica“ nije upozorenje Srbima već Hrvatima koji ne smatraju da im je najveći uspeh u životu to što su rođeni kao Hrvati.

Grad Zagreb je u poslednjih pet godina demonstrirao na izborima dva puta da se izvukao iz ruku nacionalista. Tomislav Tomašević, lider levičarsko-zelene platforme „Možemo“, još više ulevo u odnosu na SDP, 2021. godine je potukao do nogu Miroslava Škora, kandidata kleronacionalističke stranke Domovinski pokret i autora pesme „Sude mi“ – vrlo popularne među nacionalistima svih boja od Zidanog Mosta do Prohora Pčinjskog – posvećene pravosnažno osuđenim ratnim zločincima i onima koji su procesuirani u Haškom tribunalu.

Takođe, Tomašević je, pre manje od dva meseca, pobedio izrazito nacionalistički nastrojenu kandidatkinju hrvatske desnice Mariju Selak Raspudić koja je doslovce izjavila: „Ja sam ponosna što sam baš Hrvatica, što sam se u oceanu mogućnosti uspjela roditi kao Hrvatica, uz obalu na kojoj su spavali i ljetovali carevi, mogla sam birati i završiti negdje drugdje, ali sam izabrala ostati Hrvatica.“

Tome treba dodati i nedavnu ubedljivu pobedu Zorana Milanovića na predsedničkim izborima gde su svi protivnici, osim Ivane Kekin, bili kandidati kleronacionalističke desnice za koje je, kao i za Tompsona, 1945. bila loša godina i koji bi da se ponovo „spusti magla na Zagreb“.

To objašnjava zašto je u Zagrebu i zašto je ovog leta održan koncert Tompsona.

Perković se ne obraća Srbima čije je prisustvo u Hrvatskoj na nivou statističke greške, a ni onima u Bosni i Hercegovini, budući da su sa Dodikom postali „saveznici“, dok sa nacionalistima u Srbiji dele iste poglede i stavove: o tradicionalnim vrednostima, crkvi, porodici, zalažu se za supremaciju kolektivnih nad individualnim pravima i slobodama, podjednako su homofobi, ksenofobi, antivakseri, antiglobalisti, jednako mrze EU, istina prvi prikriveno a drugi otvoreno, i dive se Putinu, i ovde prvi prikriveno a drugi otvoreno.

Na meti Tompsona i njegovih političkih i klerikalnih sponzora su, uslovno rečeno, drugačiji Hrvati, odnosno građani Hrvatske koji ugrožavaju svojim svetonazorima domovinu ljudi „plave krvi i bijelih lica“, opevanih u „kamenim genima“, šta god to značilo.