Dobro došli u novo izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi pričamo o Rusiji, pobuni Prigožina i formacije “Vagner” koji nisu želeli da ispoštuju naređenje vrhovne komande i samog Putina da se stave pod jedinstvenu komandu ministra vojnog Šojgua i načelnika generalštaba Gerasimova.
Analiziramo pozadinu događaja od prethodne nedelje imajući u vidu da je moguće da je Putin imitirao svog prethodnika Ivana Groznog ili da je sledio primer svog prijatelja Erdogana iz 2016. godine i neuspelog puča u Turskoj.
U Rusiji od kad je sveta i veka mnogo više možemo da saznamo od onoga što se ne dogodi nego od onoga što se dogodi. U prevodu, ako Prigožin ostane živ, Šojgu i Gerasimov na svojim mestima, ministra odbrane i načelnika generalštaba, a “Vagner” nastavi “business as usual” u Africi, onda će to značiti da je sve viđeno prethodnog vikenda bilo velika predstava sa ciljevima koje ćemo, verovatno, postepeno otkrivati.
Prigožin nije ni Katilina sa Dona, ni Kornilov našeg doba, nije ni pustolov kao Roman Ungern fon Šternberg zvani “krvavi baron”, nije čak ni kao Željko Ražnatović Arkan ako bi trebalo da se približimo našim vremenima i našim meridijanima. Prigožin je jednostavno kriminalac koga je mulj Putinove Rusije izbacio na površinu. Pitanje je samo da li se otrgnuo kontroli ili je sve vreme delovao kao deo sistema.
Brojne teorije su isplivale na površinu u poslednjih par dana o dometu “pobune” jedinice “Vagner”: od pokušaja klasičnog puča, do Putinovog igrokaza u stilu Ivana Groznog s ciljem da vidi kako će njegovi “boljari” reagovati u situaciji kada se čini da mu se ljulja vlast. Nije isključeno ni da se između iza svega krije borba za prevlast između civilne obaveštajne službe FSB, bivši KGB, i vojne obaveštajne službe GRU. Putin je u dobroj meri okružen bivšim kagebeovcima, dok je “Vagner” rođen u krilu vojne obaveštajne službe.
Par stvari je neupitno poput dubokog animoziteta između Prigožina i ministra odbrane i komandanta ruskih vojnih snaga Šojgua. Još uvek je sveže sećanje i na neuspeli puč u Turskoj 2016. godine i način na koji je predsednik Redžep Tajip Erdogan iskoristio zaveru da učvrsti svoju vlast i preuzme potpunu kontrolu nad svim polugama vlasti. Nije isključeno da su događaji od prošle subote Putinu dali korisne informacije u tom kontekstu i da bi on kao Erdogan mogao da napravi čistke i još više cementira svoju vlast.
Rusi ne trpe vođe gubitnike. Vrlo je malo revolucija i prevrata bilo u istoriji Rusije u odnosu na druge zemlje, i uvek su bile proizvod poraza na bojnom polju, od rusko-japanskog rata, preko Velikog rata, do Avganistana.
Budućnost Putina zavisi od ishoda kontraofanzive Ukrajinaca, ako ona bude bila uspešna, promene će biti moguće u Kremlju, ali to ne znači da će biti kraj rata. Kako god da se završi invazija Rusije, to će biti samo prvo poluvreme ili još gore samo prva epizoda budućih ratova između nekadašnje braće.
Rusija je na raskrsnici, ali bez pozitivne opcije: ili će postati još rigidnija diktatura, ili će doći do promena vlasti sa dolaskom još tvrđih nacionalista, ili ćemo biti svedoci dezintegracije zemlje.
Putin ne voli Lenjina, ali bi trebalo da ima na umu čuvenu maksimu boljševičkog vođe “Prođu decenije u kojima se ništa ne dogodi, a onda dođu nedelje u kojima se dogode decenije”. Prošla nedelja nije bila ta u kojoj se događaju decenije, ali bi mogla da bude njena najava.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se