U sredu uveče sam, gledajući Benficu i Fener u borbi za Ligu šampiona, po ko zna koji put u poslednjih nemalo godina tužno konstatovao da je nekada najbolji trener na svetu, Jose Mourinho, internet rečnikom – opran.
Uvek sam cenio onu svakako prostu/banalnu tezu da je posao trenera u seniorskom fudbalu da svojim igračima olakša put do poslednje trećine, a da je onda na njima da utaban put do zone opasnosti pretvore u gol. Baš to je deo posla koji Mourinho već dugo, dugo ne uspeva da uradi kako treba. Nivo puke improvizacije prisutan je od samog ulaska u igru pa nadalje.
Nijednim mehanizmom i instrukcijom Jose nije svojim igračima omogućio da bez lavovske borbe i čiste individualne snalažljivosti pomere loptu od jedne do druge tačke. Utakmicu sam gledao u kući čoveka, a u društvu još dvoje ljudi – jednog muškarca i jedne žene – koji su (figurativno) ostavili kosti na prvoj liniji fronta u bespoštednoj borbi za slobodu Srbije, ali su čak i njihove muke delovale tako malo u odnosu na one Škrinijarove, Fredove, Amrabatove.
Upravo je i ta kao i bezbroj prethodnih utakmica razbila mit o Mourinhu kao o taktičaru svetske klase i ogolila istinu – nimalo nepovoljniju za njega – koja glasi da je on prvenstveno (bio) doktor psihologije. Daleko od toga da njegove ekipe nisu bile dobro organizovane svojevremeno, sa čak zanimljivim taktičkim minijaturama (setimo se kako je zadnja linija Porta u sezoni osvajanja Lige šampiona uspešno i redovno hvatala protivnike u ofsajd zamke), ali ni tada, kamoli kasnije – nije bio inovator ili avangarda u usko taktičkom smislu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
