Ako zasada nema ništa od takozvane debate (dijaloga) na koju je studente pozvao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, postoji bar i dalje jedna vrsta starog i prećutnog konsenzusa vlasti i opozicije (sada i studenata). Vučić, dakle, kaže – ja ću vladati dokle hoću i kako ja hoću, a vi ako možete oborite me s vlasti, ja vam je nikad neću dati, dok opozicija (studenti) kaže – ti vladaj tako kako si navikao a mi kad budemo mogli, mi ćemo te oboriti s vlasti. Trenutno radimo na tome. Ozbiljno.
Vučićev poziv na debatu studentima zakasnio je bar onoliko koliko je bio zakasnio studentski zahtev za vanrednim izborima. Nakon studentskog odbijanja predsednikovog poziva na debatu na medijima (može debata, ali kad raspišeš izbore), Vučić je izjavio da njegova ponuda i dalje važi i da će “ostati dok je ne prihvate, jer će jednog dana morati da razgovaraju sa nekim”.
Kad bi stvarno raspisao vanredne izbore, i ako bi i tada još važila njegova ponuda, s kim bi Vučić zaista vodio takozvanu debatu pred TV kamerama? Da li baš sa studentima ako studenata neće biti (kako su rekli) na famoznoj studentskoj listi? Hoće li Vučić tada pristati da vodi dijalog sa nekim sa te liste? Na primer sa nosiocem, jer lako je pretpostaviti da bi Vučić bio nosilac lojalističko-zavetničke liste (zasada neformalnog pokreta za narod i državu), pa bi to bilo politički logično, paritetno – nosilac liste protiv nosioca liste pred kamerama. Verovatno bi Vučić voleo da on bude sam protiv njih nekoliko. Pa da im kaže – “samo napred!”. Ali sad – protiv studenata. Pitanje je da li i sutra protiv njihovih predstavnika sa famozne liste.
Ili da u studio pošalje njih nekoliko iz takozvanog državnog rukovodstva, odnosno takozvanog vrha SNS (Vučevića, Brnabić, Macuta, Dačića…). Na primer, za iznuđene izbore 1990. (Milošević je prema doktrini akademika Mihaila Markovića više naginjao takozvanom bespartijskom pluralizmu), u studiju RTS našli su se upremas nekoliko kandidata SPS i opozicije. Među njima, jedan naspram drugog Miloš Laban (SPS) i Vojislav Koštunica (tada još uvek DS).
Vučić nije pristajao na TV duel na predsedničkim izborima u prvom krugu, sa racionalizacijom da bi na to pristao u drugom krugu jer je znao da ni protiv Saše Jankovića, Vuka Jeremića kao ni Zdravka Ponoša neće biti nikakvog drugog kruga. Parlamentarni izbori, za razliku od onih iz 1990. sa većinskim principom, nemaju drugi krug, pa bi Vučić na TV duel išao kao nosilac liste.
Te 1990. nije bilo TV duela predsedničkih kandidata, samo njihova solo predstavljanja. I tako je ostalo sve do Koštunice i Labusa, pa posle Tome i Borisa koji su se sučelili kao kandidati za predsednika. Vučić teško da bi propustio neki TV termin (sam sa frendli novinarem), kao što je Milošević 1990. licemerno i populistički odbio da iskoristi svoju minutažu za predstavljanje na državnoj TV, prepuštajući “velikodušno” vreme adaptaciji drame Antonija Đurića “Solunci govore”.
Možda bi studenti na TV duel išli sa onim fiktivnim Vučićem koji u izbornom TV spotu kao uspeli štreber odlazi posle 35 godina kod svoje stare učiteljice (ili nastavnice ili bibliotekarke) Ajkule da joj vrati knjigu koju je davno pozajmio jer je bio marljiv (jedna od Vučićevih omiljenih reči) u učenju. Ajkula je u stvari nadimak za prosvetnog radnika “gospođu Nadu” kako joj se Vučić obraća. Vučić je pita: Kako ste, gospođo Nado? Ona njemu: Ja dobro, a vidim da i tebi dobro ide. Inače, Vučić je tada reformski premijer (il’ se bar tako predstavljao), miljenik Angele Merkel. Više liberal nego zavetnik.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
