Bili smo svetski pioniri koncertnog turizma

Na prvom koncertu povratničke turneje grupe Oasis u Kardifu Ričard Aškroft je, nastupajući kao predgrupa, izvodio “Bitter Sweet Symphony”, jednu od ikoničnih himni britpopa i cele jedne generacije odrasle devedesetih na toj supkulturi. Dok je publika na prepunom stadionu kao u transu pevala uglas pesmu uz koju su neki odrasli, neki je kasnije zavoleli a neki je jednostavno znali jer su je čuli nebrojeno puta, jedna devojka na tribinama je upalila Shazam ne bi li saznala koja je to pesma. Neko iza nje uspeo da je snimi, video je ubrzo postao viralan i izazvao lavinu komentara. Jedan od komentara je glasio “Evo zbog koga si ostao bez svoje karte za Oasis”.

Ne brinite, ovo nije tekst o toj generaciji odrasloj uz telefone koja kopa po internetu umesto da pita komšiju bumera od kojeg će dobiti neproverene informacije ili da pretura po starim novinama i policama s diskovima i pločama. Hvala bogu što svi mi danas, bez obzira na uzrast, možemo odmah da saznamo sve što nas zanima, bilo da je to naziv pesme koja nam se dopala ili tutorijal za kiseljenje kupusa. Mene zapravo zanima ta karta za koncert i vrednost koju je dostigla u vremenu u kojem živimo, materijalnu i dalje od toga.

Nakon proglašenja kraja epidemije kovida 19 i ukidanja raznoraznih logičnih i onih manje logičnih ograničenja došlo je ubrzo do očekivane eksplozije klabinga, rejvova, koncerata i turneja, svega onoga za šta je ceo svet bio uskraćen tokom pandemije. Tih skoro godinu i po dana sećanje na sve one žive nastupe od stadiona do malih klubova izgledalo je kao san. Gledanje omiljenih muzičara uživo na samo stotinak ili samo nekoliko metara ispred sebe, u zavisnosti od toga koju kartu imamo ili koliko smo spremni da se guramo napred ka bini, bilo je nešto što smo mislili da više nikada nećemo doživeti. A to je ubrzo ponovo postala stvarnost, kovid je ostao da živi među nama ali ne i da nas ograničava.