Nauka je kao traktor. Brekće i krči utrinu, ostavljajući duboke brazde. Jednom kultivisano zemljište može – i to privremeno – da zaraste u korov samo nebrigom, indoktrinacijom ili sličnim terorom nad slobodnim duhom (Katolička crkva u srednjem veku, totalitarni režimi u odnosu na društvene nauke, sovjetska vlast u oblasti genetike). Suština je u tome da se horizonti stalno proširuju. Tempo je dobio ubrzanje pre oko 200 godina, dodatni impuls usledio je krajem 19. veka, a ono što se u nauci dešava poslednjih decenija je pravi uragan.
U pojedinim disciplinama povremeno dolazi do zastoja zato što važećom disciplinarnom matricom ili, jednostavnije, vladajućom teorijom ne mogu više da se objasne nalazi do kojih se dolazi. Tada se uspostavljaju nova pravila, odnosno preovlađuje nova paradigma, kako je to objasnio Tomas Kun u svom i kod nas prevedenom delu „Struktura naučnih revolucija”. Tako je, u oblasti makrokosmosa, geocentričan pogled na svet zamenjen heliocentričnošću. Posle Kopernika, sledeću revoluciju doneo je Njutn, zatim Ajnštajn, a još se očekuje „revolucionar” koji će da objedini mikrokosmosko i makrokosmosko viđenje sveta.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
