Nije potrebno biti sociolog pa znati da svako društvo ima većinsku populaciju i određeni broj takozvanih manjinskih socijalnih grupa. Pojam manjine u sociološkom kontekstu odnosi se na grupu koja je brojčano manja od dominantne skupine, one čija se kultura smatra “univerzalnom”, “etabliranom”, “vladajućom”, “matičnom” ili “legitimnom”. Već sami atributi koji se pripisuju većinskoj populaciji ukazuju na to da ona ima (nušićevski rečeno) protekciju, što će reći prioritet u svakom pogledu, a pre svega u usvajanju predloga, donošenju važnih odluka, pa i zakona. U pluralnom društvu koje ima izgrađenu demokratsku tradiciju i koje je zasnovano na poštovanju i solidarnosti, ta činjenica ne mora značiti automatski hendikep za manjinu jer je i ona sâma uključena u te procese i ima jednaka prava da predlaže, kritikuje, zahteva promene.
U društvu pak kakvo je ovo naše, srpsko, biti pripadnik manjinske grupe znači biti izložen diskriminaciji, uskraćivanju ili ukidanju određenih prava. Manjina ima manju moć i uticaj od dominantne društvene grupe samim tim što se razlikuje od nje u smislu rase, vere, etniciteta, političkog ili kulturnog identiteta. Kulturna različitost u praksi se pokazala i kao polje sukoba identiteta. Ksenofobi, šovinisti, etnonacionalisti i provincijalisti skloni su da one koji govore drugačijim jezikom, praktikuju njima nerazumljive običaje i izgledaju različito od većine stigmatizuju, doživljavaju kao strance i isključuju iz društva. Protagonisti tog “duha palanke” (da se poslužim Konstantinovićevom sintagmom) ne vole nepoznato, u načelu. Oni neguju plemensku svest koja se odlikuje zatvorenošću, jednoobraznošću i strahom od sveta.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
