„Život žene na Balkanu“ je nova kolumna Rumene Bužarovske, najpoznatije regionalne spisateljice. Autorka bestselera „Moj muž“, „Nikuda ne idem“, „Nakon boga, Amerika“ i „Toni“ u novom serijalu – iskrenom, ranjivom i ironičnom; o ženskom iskustvu, porazima i pobedama – samo na Velikim pričama, u originalu i prevodu, svake druge nedelje.
Овој текст можете да го читате на македонски
***
U Beogradu sam 2016. godine kupila zbirku Davida Albaharija (Ljudi, gradovi i štošta drugo) u kojoj se nalazi i esej po imenu „Moj stil“. Taj esej je dugo, evo već deceniju otkako sam ga pročitala, ostao da živi u meni. Sećam se kako me je podstakao da prestanem da radim nešto čega sam se duboko stidela: da jednostavno kažem „ne znam“ umesto da se pretvaram da nešto znam. Taj sasvim kratak Albaharijev esej pokazao mi je da je reći „ne znam“ nešto što treba naučiti i savladati. Pa sam tada odlučila da ću i ja govoriti „ne znam“ i tu disciplinu sam vežbala deset godina, do pre nekoliko nedelja, kada sam doživela jedno malo otkrovenje.
Moja prva sećanja povezana sa stidom zbog neznanja nisu samo iz škole, već i od jedne moje drage rođake, dvadesetak godina starije od mene, koja je mnogo volela da ide u videoteku i uzima autorske filmove. Iz današnje perspektive, shvatam da joj se, pored autorskih filmova, sviđao i vlasnik video-kluba, sredovečan čovek sa sivom, čupavom kosom i bradom. Nosio je naočare za blizinu i delovao je nekako važno, verovatno zato što je stalno bio namršten, skoro pa ljut. Takav imidž kod muškaraca je vekovima prolazio kao privlačan: zreo muškarac sa dugom kosom koji se ne smeje i razmišlja o nečemu dubokoumnom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
