Da li je ozempik čarobni štapić protiv gojaznosti?

Tekst koji je objavio The Atlantic za Velike priče priredila je Nikolina Ilić.

Već četiri decenije Amerika pokušava da reši epidemiju gojaznosti. Do sada, nijedno novo rešenje nije dugoročno ispunilo ciljeve, nazire li se „čarobni štapić protiv gojaznosti”?

U rano proleće 2020. godine, Barb Herera, šezdesetogodišnjakinja teška oko 180 kilograma, zakačila je belešku na zid svoje sobe u Orlandu, tik iznad jastuka. “Obaveštenje za hitnu pomoć!”, pisalo je. “Bez intubacije! Bez oživljavanja!”  Bolnice su bile preplavljene, a lekari su bili primorani da biraju koje će COVID pacijente pokušati da spasu, a koje će “prepustiti slučaju”. U tom trenutku, želela je da im olakša muke. I njima, a i sebi.

Donedavno, Barb gotovo da nije mogla da hoda – barem ne bez rizika da dobije još jedan prelom stopala, u najboljem slučaju. Kretanje po kući ju je iscrpljivalo; tuširala se svake druge nedelje. Nije mogla sama da se dogega do poštanskog sandučeta. Barb je čitav život provela sa neugodnostima koje nosi “njena veličina”. Ali ono što ju je zaista plašilo i zbog čega ju je bilo sramota – jer strah i sram nekako se uvek isprepliću – bili su trenuci u kojima se njen mali prostor u kom živi iz sigurne zone i skloništa pretvarao u zamku. U jednom trenutku 2021. godine Barb se spotakla u pokušaju da dođe do toaleta. Njen cimer i vlasnik kuće – drug iz srednje škole – nije bio kod kuće da pomogne, pa je Barb morala da pozove hitnu pomoć. Kako bi je podigli, reagovala su četiri muškarca.

Prosečni indeks telesne mase (BMI) kod odraslih Amerikanaca je 30, a Barbin je bio oko 75. Njen dijabetes nije bio pod kontrolom, što je alarmiralo lekare zbog potencijalnih komplikacija poput slepila ili moždanog udara. I EKG je potvrdio srčane nepravilnosti. Njen kardiolog je izrazio zabrinutost zbog stanja u kom se nalazila i upozorio ju je na ozbiljne posledice gojaznosti. Predložio je promenu životnih navika kao jedini put ka dugoročnom zdravlju, ali i kako bi joj spasao život.