Da li homeopatija stvarno „leči“?

Homeopatija ne pripada naučnoj medicini, jer korist od njene primene ne može da se dokaže. Britanska Nacionalna zdravstvena služba homeopatske tretmane posprdno stavlja pod znake navoda („lečenje“).

Teoretska osnova. Osnovna ideja homeopatije je princip sličnosti: „neka se slično sličnim leči“ (lat. similia similibus curentur); drugi princip je individualizacija: odabrani tretman treba da bude što podudarniji sa karakteristikama bolesti pacijenta (lat. simillimum); treći princip je davanje minimalne doze, često toliko razblažene da ne ostane ni trag osnovne supstance. Polazna supstanca može da bude hemijski element, uključujući otrove poput arsenika ili žive, neki mineral ili je biološkog porekla, recimo ljudsko ili životinjsko tkivo, njihova izlučevina itd.

Ideja o homeopatiji potiče od nemačkog lekara Samuela Hanemana (1755–1843). On je svom konceptu prilagodio mijazmatičnu teoriju, dominantnu pre otkrića mikroorganizama i pojave mikrobne teorije (mijazmama su nazivana isparenja iz tla za koja se verovalo da su uzrok bolesti). Po Hanemanovom originalnom tumačenju, mijazma se prvo ispoljava kao psora (svrab), a zatim su dodate još dve ređe mogućnosti: kao sifilis ili kao sikoza (bradavice). Od njih sve počinje, a jedino homeopatski preparati mogu da otklone poremećaj vitalne snage do koga potom dođe u unutrašnjosti organizma.

Istorija. U Hanemanovo vreme mogućnosti lečenja bile su oskudne, a primenjivane su drastične metode kako bi se izazvao lekovit efekat. Haneman je bio svedok česte pojave da tretman biva gori od bolesti, pa je otišao u drugu krajnost. Kada je uočio da je kora kininovca sa visokim sadržajem kinina kod njega izazvala simptome malarije, zaključio je da velike doze lekova pogoršavaju bolest i da je rešenje u njihovom razblaženju. Svoja zapažanja objavio je u jednom članku 1796. godine, a 1810. pojavila se njegova knjiga „Organon racionalne umetnosti lečenja“ (nem. Organon der rationellen Heilkunst). Delo je stalno dopunjavao, do šestog izdanja štampanog pred njegovu smrt. Ta verzija je, naročito u 19. veku, prevođena i preštampavana, a poslednje izdanje pojavilo se 2005. godine.

U vreme svog nastanka homeopatija je, zahvaljujući bezbolnom pristupu, bila blagosloven kontrapunkt ondašnjim drastičnim metodama lečenja. U 20. veku, međutim, njoj je sve više zamerano zbog usmerenosti ka simptomima, a ne ka pravim uzrocima bolesti. Novo doba donelo je i druge velike promene. Haneman bi se, recimo u epidemiji kolere, zapanjio kada bi neko dao isti homeopatski preparat krhkoj plavuši i žgoljavom crnoputom muškarcu, bez obzira na sličnu telesnu masu.

I on i njegovi naslednici takođe bi smatrali izdajom svojih principa da se istoj osobi daju i naučno prihvaćeni i homeopatski preparati, već bi likujući upoređivali dva tretmana. Međutim, niko od njihovih današnjih epigona ne bi se usudio da tifusaru uskrati pravo lečenje antibioticima i drugim delotvornim lekovima, već bi samo dodao svoj „začin“, pa bi onda homeopatiji, umesto medicini, pripisao uspeh lečenja.