Zašto Japan ima jednopartijsku vlast

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Februarsko izdanje pogledajte OVDE.

Piše Emil Pača Valensija, novinar i glavni urednik časopisa Tempura

***

Ima ih jedva stotinak koji te novembarske večeri prkose surovoj tokijskoj zimi. U blizini Sori Kanteija, kompleksa zgrada u kojem se još od 1920-ih nalaze kancelarije i rezidencija japanskih premijera, poruke na transparentima ove šačice demonstranata ne zamaraju se uobičajenom lokalnom učtivošću: „Takaiši, ostavka!“. Nekoliko nedelja ranije, 7. novembra 2025, premijerka je pred Predstavničkim domom izjavila da bi Japan kinesku vojnu intervenciju na Tajvanu smatrao „kritičnom situacijom po svoje vitalne interese“, čime bi bila opravdana intervencija japanskih snaga samoodbrane. Za demonstrante, u pitanju je opasna i nepotrebna provokacija. Kineska reakcija, s druge strane, nije izostala.

Ipak, uprkos protestima, direktan stil i tvrda linija prve žene na čelu japanske vlade donose joj više od 70% pozitivnih ocena, prema anketi koju je u decembru objavio dnevnik Yomiuri shimbun. Više nego duplo u odnosu na najbolji rezultat koji je ostvario njen prethodnik. Nakon ostavke Šigerua Išibe (2024–2025), 7. septembra 2025, Sanae Takaiši preuzima vođstvo Liberalno-demokratske partije (LDP), a potom je Dijeta 21. oktobra bira za šeficu izvršne vlasti. Oslanjajući se snažno na rezultate anketa, Takaiši je odlučila da raspiše vanredne izbore u februaru 2026, u pokušaju da učvrsti većinu koja je krhka nakon istorijski loših rezultata iz 2024.

Iako dolaze iz iste partije, Išibu i Takaiši sve razdvaja kada je reč o Kini. Bivši premijer zagovarao je približavanje. Njegova naslednica ide stopama svog mentora, čija je bila ministarka u više navrata: Šinza Abea, ubijenog 8. jula 2022. Kao oličenje nacionalizma nostalgičnog za veličinom Japanskog carstva, Abe se isticao nastojanjima da zaobiđe član 9 Ustava kako bi omogućio Arhipelagu da se uključi u sukobe koji ga se neposredno ne tiču. Drugim rečima, da ratuje.

Približavanje Kini s jedne strane, pripreme za rat s druge: da li je, dakle, unutar LDP-a moguće braniti i jedno i drugo? „Da bi se shvatila ideološka linija partije, treba najpre razumeti da je ona zapravo nema“, komentariše s ironijom Vladimir Malik, gostujući istraživač na Univerzitetu u Kjotu. „Kao da u Francuskoj ista stranka obuhvata čitav spektar — od Sebastijena Lekornua (aktuelnog francuskog premijera, prim. prev) do Marin le Pen.“ Upravo ta „ideološka plastičnost“, prema politikologu sa Univerziteta Vašington Robertu Pekanenu, objašnjava njenu dugovečnost: za sedamdeset godina postojanja LDP je bio van vlasti svega četiri godine. Organizovana oko te neobične političke trske, istovremeno savitljive i postojane, japanska demokratija dugo je ličila na sistem jedne partije…